Дело

14 Д Е Л 0 Опп, којн са себе сметну несносан црковпи јарам апају да им је свнјет протнвап; нада све су њнма протнвнн опп што јавпо блебећу о слободн, а тамо се — у тајнн — тресу за најмањн жубор лпшћа. Овому се није чудити; свакому је познато да је лажнијем слободњацима наравно мрзак човјек чстннито независан и слободан у својпјем мислима н дјелима. Њима је дражн свештеппк лпцемјер, што им срамотп кућу п жепидбени одар, него поштењак којп слободно каже да пије за њега црковио однјело, н за то га радо са себе смеће и одмеће, да се обуче нстином и свјетлошћу. Знам како нам се суди и како говоре о нама, али ми пимало не марнмо за нриеташе зла и мрака. Ми се у својој особи потпуно ћутимо слободни, и доиста смо таки. Ово пама ваља а не просуде пашијех протпвпика. Ми смо слободпп пе звучнијем и иразпнјем рпјечнма, него дјелнма; поштењем, иатњом, животом доказујемо своју слободу. Наравпо је да пас наши противпици не разумију, што смо ми прем далеко од њих; ми се ни у чему њима не слнчимо, наче се у свему од њих различимо. Ми духови божанственн — узлазимо, а они још грачу даље у глибу, и жире се ижваћанијем остацима својијех господара. Ко има уши да чује нека чује ово што говори слободна душа. Ко нема крила да летн пека, гамад гамади свој, лази; орао се виси у висипе, а блезге гледају и чуде се. /Будевит Вуличевић. — НАСТАВИЂЕ СЕ 40 *