Дело

КАУЗАЛНО ТУМАЧЕЊЕ ЖИВОТИЊСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ 191 јесте ноуздан доказ да се барем један део животних функција заснпва на узајамном дејству једра и протоплазме. Било је, даље, од фундаменталног значаја, кад се видело да су делови који дејствују у творачким материјама, јаја и сперматозоиди, исто тако ћелице, и ако ћелице које су, због својих нарочитих задатака, добиле и нарочпту структуру, и које се знатно међу собом разликују. Из околности да се процеси оплођавања, као општа појава, налазе и код једноћеличних организама изводимо важан закључак: да су оплођавања и сексуалитет целуларни проблем и да појаве оплођавања долазе у нужности живота.1 Тиме што се показало да у оилођавању долазе до дејства ћелице нарочите грађе, дакле организације морфолошки просте грађе, омогућено нам је да добиЈемо правилан појам о суштинп оплођавања. Оплођавање се и у животпњском, и у биљном, царству показало као стапање двеју полних ћелица или, како се такође можемо изразити, као стапање двеју елементарнпх организација у једну трећу организацију. Ово стапање је тако потпуно да се сиајају не само обе протоплазме, већ и једра која се налазе у њима, јајно и семено једро. Овај процес оплођавања, скицпран овде шематски у пеколико речи, код разних биљака и животиња иодлежи разноврсним модификацијама. После тачне и до детаја спроведене студије, дошли смо до једне морфолошке теорије о наслеђу, а на име: да се пренос очин1 Мишљење. које се овде заступа: да оплођавање долази у нужностп живота, пе деле многи; оно је постало много вероватније, кад се видело да се и код протозоа налазе процесп оплођавања којпмаједуго одрицана ексистенција „полног множења". Ми, додуше, не знамо оплођавање за сваку врсту понаособ — животни циклуси протозоа, у том погледу, проученп су још сувпше мало — алп ми знамо многе примере оплођавања из свпх редом, мањих и већих, група иротозоа, тако да имамо права говорптп о њему као о једној општој појави. Ново је било, у томе што су утврђени процеси оплођавања код протозоа, још п то што смо сазнали да између оплођавања п множења не постојп нпкаква нужна веза. Код пнфузорија наступа оплођавање онда, кад никаква опасност не прети способности за множење. Исто тако, после оплођавања, животиње се деле пре мањом него већом брзином. Код многих ризопода оплођавање сасвим систпра множење, и настаје једна пауза мира,— штоје, у осталом, већ одавно познато код нижих алга. То је доказ да је тако стална кохмбпнација оплођавања п множења, какву видамо у полном множењу вишећеличних животпња и биљака, само једна последица вшпећеличности. Зато ова по.јава, ма како дајејасна, ие може се употребити, кад хоћемо да иротумачимо суштину оплођења.