Дело

РУЂЕР ЈОСИф БОШКОВПЋ. 227 следњу намеру није остварио. Ово своје путовање, које има значаја и за историју, описао је Бошковић у једном засебном делу, које је изашло 1784 год. на талијанском, а раније и на француском и немачком језику. Год. 1763 налазимо Бошковића поново у Риму, 'где је свечано дочекан од другова и пријатеља. Али Бошковић није више остао у Риму. Год. 1764 он иостаје професором Математике на Универзитету у Павији, где остаје годину дана. Од год. 1765 до 1772 Бошковић је провео у Милану, где је основао чувену миланску астрономску опсерваторију, чији је и први директор био. Али услед распре са једним другим астрономом језуитом Бошковић је напослетку поднео оставку бечкој влади на своје директорско место. Укидањем језуитског реда и губитком места у Милану Бошковић напушта Италију и одлази 1773 год. у Париз. И ако није више био језуит већ прост свештеник (l’abbe Boscovich, као што се потписивао), ипак у научним и литерарним круговима имао је поред пријатеља и великих непријатеља. Званпчнн кругови пак били су према Бошковићу јако расположени и он би постављен за шефа маринске оптике са платом од 8.000 франака, у коме је звању остао, поставшп француским подаником, пуних осам година. Услед вслабог здравља а и с тога што своја нова научна дела није могао услед американског рата за независност штампати у државној штампарији у Паризу, Бошковић је тражио и добио дуже осуство 1782 год. Из Париза отишао је Бошковић у Италију, где је у Басану 1785 год. издао на француском и латинском језику у 5 великих свезака своје нове астрономске и оптичке расправе. Из Басана отишао је Бошковнћ у Милан, где је, уморен телесно и онао душевно, провео последњу годину свога живота и умро 13 феруара по новом 1787 год. у 77-oj години живота. Бошковић је био човек универзалног духа, филозоф, математичар, физичар, астроном, архитект, песник. Био је живе маште, лако узбудљивог темперамента, амбицијозан и поносит. Поред тога духовит, и добар гшсац. II ако светски образован и човек од света, Бошковић је као језуита био дубоко побожан. Ми морамо жалити, што је Бошковић био језуит, јер су тиме његовом спекулативном духу биле стављене строге границе. С друге стране опет не смемо изгубити из вида, да је само тиме што је постао језуит, Бошковић, син маленог Дубровника, био у могућности да постане светска личност. Напослетку треба 15*