Дело

228 Л Е Л 0 споменутп, да је Бошковић био н иатриот: и ако је по своме одласку пз Дубровппка само још једанпут, 1847 г., на кратко време свратио у своје родно место, он је стајао у сталној вези са њнме и био иосреднпк нзмеђу дубровачке ренублике н страннх влада. Сппси Бошковићеви су многобројни, многи су још у рукоппсу. Ја hy овде навестн само најважпије међу његовим филозофским списима, јер то су у нсто доба и најважннји списи његови: 1. De natura et usu infinitorum et infinite parvorum 1741. 2. De viribus vivis 1745. 3. De continuitatis lege et consectariis pertinentibus ad prima materiae elementa eorumque vires, 1754. 4. De lege virium in natura existentium 1755. 5. De materiae divisibilitate et principiis corporum 1757. 6. Philosophiae naturalis theoria redacta ad unicam legem virium in natura existentinm. 1-во издање овог главног дела Бошковићевог изашло је у Бечу 1758, 2-го у Бенецијп 1763 а 3-ће поправљено и допуњено у Бечу 1764. Као додаци уз ово дело иду и ове три расправе Бошковићеве: 7. De anima ас Deo. 8. De spatio ac tempore. 9. De spatio ac tempore ut a nobis cognoscuntur. Напослетку треба споменути и опсежни коментар Бошковићев, који у облику примедаба иде уз дело Дубровчанина Бенедикта Сгаја „Philosophiae recentioris libri decem“ Romae 11. 1755, t. II 1760, t. III 1792. IIII Филозофија Бошковићева не преставља један опсежан филозофски систем, као што је то случај код великих систематизатора новије философије, једног Декарта или Лајбница. II ако Бошковић има самосталних мисли и на пољу теорије сазнања и опште метафизике, ипак његове су мисли на овим пољима фрагментарне. Тежиште Бошковићеве филозофије, она област у којој се његова оригиналност уздиже до генијалности, то је филозофија природе, којој је он и посветио своје највеће и најсистематичније дело. Међу разним проблемима филозофије природе најфундаменталнији међу њима, проблем материје и.