Дело

352 Д Е Л 0 су радили ирема „ветру“ и тражилн себп ослонца у областима друштвеним и дворскпм. Годпне 1875 А. Н. Карцов још ннје навршио 40 година. Породнца му је бпла жеиа и троје деце. Жена му је бнла Левантипка Порталис, кћи једног ливанског свилара. Као кућаннн, А. Н. Карцов бпо је гостоприман. Карактера жнвог и друштвеног, весео и оштроуман саговорник, он је имао прнвлачну снагу и утпцао на околину. Француски, на коме се тада водила днпломатска преписка, говорпо је као добар Фрапцуз. Његови пзвештајн, писани лаким тоном, имали су у Иетрограду врло велпкн усиех и сви су се грабили да нх чптају. Тада је у мпнистарству пностраних дела био државнп канцелар кнез А. М. Горчаков. Као политички радник он је био на зениту своје славе. Нема сумње, кнез Александар Михаиловић био је човек великих дарова, располагао је огромпим политичким искуством, али се већ батргао под теретом својих година. Телесне његове снаге, а са њима и духовне, издавале су га с дана на дан. Глава је била свежа, али малаксала воља нпје била у стању борити се са старачким паклоностима. Себичност, манија за величином, страст да слуша и чита похвале о себи, тврдичлук, похотљивост — то су биле ваздашње одлике кнежеве природе. Сада, када га моралне узде нису могле више држати, страсти су овладале и засениле урођену му бистрину погледа. У понашању са подчињенима његова се необазривост претварала у цинизам и доводила до неприличности, без обзира на стид и образ. 0 ашиковању старог канцелара причане су мрсне приче по Петрограду. Али кнез А. М. био је врло искусан дворанпн, пошто је цео живот провео у дворским круговима. И, захваљујући својој досетљивости, анекдотама и bons mots, које је сипао као из рукава свугде, и у кругу царице Марије Александровне, он се добро држао. Да ли је могао такав човек, који је себе нреживео, стојати на виспнн оних историјских догађаја, који су се, као градо* битни облаци, навлачили над Русијом? Бринући се искључиво о себи, у делима спољне политике кнез А. М. видео је само оквир, у коме се рељефно оцртавала његова личност. Кнеза Бизмарка он је сматрао за свог ученика и није му могао опростити што га је надмашио. Међу подчињенима трн му је у оку био Н. П. Игњатјев. Вазда, када је Н. П. Игњатјев из Цари града долазио у Петроград, кнез А. М. јетко је испадао пред. њета са питањем: „Vous venez me prenđre mon portfeuille