Дело

ИЗА КУЛИСА ДИПЛОМАЦИЈЕ 355 sadeur de Roussie s’est leve de grand matin. Si tous nous avions ete aussi scrupnleux dans le travail, peut-etre les malheurs de notre patrie ne seraient pas arrives.“ Што ce тиче дипломатскога искуства, E. П. Новиков, разуме се, није се могао једначити са Н. П. Игњатијевом. Нити је био у стању толико сам собом да влада, нити се умео опходити с људима. Утисак који су добивали људи о њему, или је одбијао кад се служио хладним учтивим тоном, или је био комичан, када је падао у ватру и викао. Министарских примедаба или нрекора плашио се толико, дајето било смешно: био је наредио, да му се депеше доносе и пријављујо само већ дешифроване, јер је иначе, очекујући да се депеша дешифрује, толико страдао и патио од узнемирености, да се готово поболевао. Није свакада разликовао знатно од мање знатнога и због ситнице је падао у очајање. Под притиском мисли и док би се још сређивале те мисли, тражио је кога с ким ће говорити, и лако је подлегао утицајима. Али, у главним политичким пословима, када је путем истрајнога рада добивао своје уверење ма о чему, нико га није био у с стању обрлатити. У свом кабинету за писаћим столом осећао се силан. Ту је сваку поставку био готов потврдити читавим арсеналом података и закључака. У иочетку своје службе, као секретар, а после као саветник посланства у Цариграду, он се као прави питомац московске alma mater, одужио својим заносом за Словенство. Ближе познанство са њима, нарочито са Бугарнма, изменило је дефинигивно његове дотадашње назоре. Разговори са бугарским народним „дејцима“, доктором Чомаковим, Крестовичем и другима доведоше Новикова до закључка, да Бугарима није ни до православља ни до словенске солидарности, да се све њихове тежње своде па народносне посебне тежње и да су грубо себични. Е. П. Новиков није марио, да га опомињу, како се и он некада заносио Словенима. ,,Ne me rappelez pas mes erreurs de jeunesse“, узвикивао je, нервозно ходајући по соби. У нашем посланству у Бечу, до доласка Е. П. Новикова, словенофилска предања била су одвећ моћна. Дужност свештеника посланства вршио је прота Рајевски, који је био носредник између Петроградских кругова и аустријских Словена. У Беч је Е. П. Новиков дошао са потпуно јасним и одређеним погледима на словенско пптање. Зближење између Русије и Аусто-Угарске сматрао је као ствар првостепеног државног