Дело

Д К Л 0 оц w г> лепо, потиуио да је крпп, мпслпм да му је мпого лакше. Можда чак и пријатио. Алп ua жалост, иама је правац васпитања рђав, ми спасавамо увек форму. Увек налазимо неких малпх извпњења, која uac до душе ue оправдавају, али нам ие допуштају нн да се сматрамо за потпупо криве. Ко зпа, можда сазпање сигурности много внше вредн. Човека ue мучн кривица но оправдапост нли неонравданост кривнце. Мп и ие зиамо, да нам то, што се браннмо пред собом, задаје највпше душевиог бола. Знање је прмјатно, пезнање непрпјатно, бар у овом случају. Мн тражпмо овде само да знамо, алп се увек лажемо иа не можемо никад да ностигнемо циљ — да тачио знамо Отуда сав душевпп бол. 56. Вера је потребна за извесно време, јер ue може човек сталпо расирављати са собом, заузет је па нема увек времеиа за себе. Вера је потребиа, али зашто увек иста? Начин гледања на свет за извесно време је једаи, па другп. па трећи, како боље одговара тренутку. Вераје нотребна, али заштодаје пепроменљива? 57. Људи воле да се исповедају, јер воле да говоре о себи. Не уме, не зна сваки да говори о себн. Религпја иружа људима ирилике (исповест), не само да говоре о себи, што је код понеких доста, но им даје начнна, средстава, учи како треба говорнти о себи, ставља питања. То је највећи проналазак вере. 58 Кажу да је вечност непојмљива. А зар није још ueнојмљивије нешто тренутно, свршено, коначно. Помислите: у огромној, бескрајној природи нешто одређено ограничено, свршено. 59. И варање вара — т. ј. не вара ни оно увек. 60. Свака свесна немоћ је трагедија. 61. То што прнзнамо егзпстенцију Бога, ппак пе решава пи један од паших проблема. „Бог је савршен. Има Бога“. Али то ни најмање пе доказује да је Бог створио свет. Да бп се створио овај свет, не треба бити савршен. У опште, ако Бога нма, одкуд ми знамо да је баш он створио свет, а не неко други? И ми стварамо, а нисмо Бог. Можда има много бића између човека и Бога која стварају светове. Опај који је створио наш свет (ако је тај свет уонште