Дело

ИЗА КУЛИСА ДИПЛОМАЦИЈЕ 363 али, до бољих ирилика, није се хтео уплетати и чинио се да му ништа није познато. Не указујући непосредне помоћи Русији, Аустро-Угарска, је задржала себи право, да уђе у акцију онда када то сама за потребно нађе. Терет и ризик ратовања тим начином примала је на себе сама Русија. Међ.утим, АустроУгарска, пријатељујући са противницима Русије и држећи, у позадини руске војске, на окупу своју војску недирнуту, имала је све адуте у својој руци. Таква погодба представља пример лудог споразума о каквом историја до сада није знала. Руско-аустријски споразум не само да је био ништаван и за Русију врло незгодан, већ је дао још један доказ за истину да је и најрђавији систем, ако се извади доследно, сто пут бољи од оног стања, у коме се два три система истовремено изводе, па се по једном руши оно што је пре тога други подизао. Представка генерала Игњатјева могла је бити добра, или не; али у Петрограду она није била усвојена, понуђено пријатељ ство од стране султана Абдул Азиса, цар Александар II одбио је. Због тога је утицај Русије у Турској био уздрман, а с тим заједно, измени се и дотадашња срећа генерала Игњатјева. Његова политичка звезда, баш кад је била на зениту, зађе за облаке и, ма да је после заузимао положаје у унутрашњости царевине, она се никад више није успела на пређашњу висину. Тада је био дошао моменат да се уклони с места, на коме је за девет година тако сјајно градио. Даље његово бављење у Цариграду, било би само од штете, и њему лично и самој ствари. Без помоћи одозго, он сам није могао ништа, а, с друге стране, министарској политици био је сметња и трн у очима. На жалост, по монархијској теориЈи која и данас влада, представник Русије, а особито ако би био генерал-ађутант, оличава само вољу монархову и због тога не мора имати своје властите мисли. Из основа притворно, ово мишљење крије у себи кобну лаж. Сломити своје морално „ја“ не може сваки, па ма како желео. Користећи се колебањем и нејасношћу званичних упутстава, генерал Игњатјев радио је у духу свог уверења и самостално. Онда када су Е. П. Новиков и граф Андраши спремали аустро-руски сепаратни споразум, он је са маркизом Салисберијем угађао нешто сасвим противно. У жељи да, како му год драго потисне утицај генерала Н. II. Игњатјева, граф Аидраши је дрско захтевао, да се преговори између Аустрије и Русије таје од њега. II дошло је до чудовишне аномалије: по допугатењу кнеза Горчакова