Дело

366 Д Е Л 0 послова царице Катарнпе II са царем Јосифом II. Из тога међутим ннкако не излази да Е. П. Новнков сматра заузеће Босне и Херцеговине од стране Аустрије делом које би било у вољи Русије. Али ми смо само под тим условом, улазећи у рат с Турском, бнлп у стању обезбедптп себп леђа. Зато је он толико внше наваљнвао да се пошто ното устанак смири. Свака по моћ устанпцнма или и сама изјава симиатије према њима њега је доводила до гпева. У сасвим друкчијем положају налазили су се други агенти заједно са Н. П. Игњатјевом. Не знајући ништа о томе, да смо са Аустро Угарском свршили погодбу, они су и даље видели главну сметњу у подмуклој политици те државе. У самој ствари зар је могла Аустро-Угарска, која је угушивала сваки слободоумнији покушај својих Словена, симпатисати ослобођењу Словена у Турској? Пристајући уз Русију и захтевајући да Турска уведе реформе, Аустро-Угарска поступа неискрено. Турска се зато и одупире и не уступа, што рачуна па помоћ не само Енглеске већ и на помоћ Аустро Угарске. Међутпм званична је политика ишла својим путем. Турској је била нослата позната нота Андрашијева, која је препоручила да се у побуњеним земљама уведе местна самоуправа. Али свакоме је било јасно да је нота Андрашијева нолумера, која не може никог задовољити. У заузимању европских држава за њих, устаници су гледали доказ, да је јавно мишљење на њиховој страни, дакле, налазили су у том неки подстицај да се држе и не малаксавају. Србија и Црна Гора бринуле су се о судбини турске раје, и гледале да ирошире своје територије. Ратујући за самосталност Словена под Турском, руско је друштво хтело рећи својој влади да је дошло време да престане туторисање над њим и да ваља дати и њему право народнога нредставништва са којим се остали Европљани одавно користе. Испало је да је свак имао нешто своје нарочито на уму и да је устанак босанско-херцеговачки био само згодан случај за разнолике захтеве и очекивања. На дипломатске ноте и циркуларе гледали су као на лекарије, као што је липов цвет, који, ако не помогне исто тако и не одмаже. На свом положају у Београду А. Н. Карцов се повијао под теретом многих разноврсних догађаја, без сваког упуства. Кнез Милан II српски министри обраћали су му се за савет и тражили обавештења, али им он ништа друго није знао рећи, већ