Дело

372 Д Е Л 0 „Не долазн нам Руднљи — мој пнкет, мој пикет!“ уздахнула је госпођа Марта некако тужно. „Госнодине учитељу, требало бп да научите ту игру,“ — обрати се Јанку Дрењовском, који је седео на крају стола, удубљен у некакав недељни лист. Он се невољно осмехиу. Био је то млад човек од двадесет п шест година, висок, са нешто панред новијеном главом. На његову бледом, нравнлном лицу огледа ia се замишљеност; али чврсте, чисто иркосне усне одавале су му јаку, неноколебиву вољу. Свршпвши своје нсторпјско филолошке студије, прпмио се прпвремено учитељске дужностп код Калњпцових. Његова озбпљност, строгост, ћутљивост п отпорност изазивале су код људи неко поштовање, па чак се ни Ђура Калњицки није смео растресати пред љнм. Женске нису имале велике користи од њега — услужан је био према њима, али нх није забављао. Марта је своју жељу у погледу пикета сваки дан понављала ну он је никад није испунио. „Ах, ово је страшно! — узвикну Шимон Калњицки и поче нагло пуштати димове из своје луле, као на цигански оџак. „Слушајте грозоту: накпални телеграм: Букарешт. Јуче одлучна бптка на Лому. Руска војска до ноге потучена, царевић са свом својом армадом заробљен. Плен неописан.“ „Чок јаша, чок јаша!“ — дерао се Ђура Калњицки из свег грла и опсова тако гадно, да се домаћпца застидела. „Живела наша браћа Турцп! Смрт Московима!" Госпођи Марти заблисташе очи, она отрча у кућу и брзо се врати са ланеним платном. Шпмон Калњицки је хтеде загрлити. „Ти си права брижна Марта! Стара се за завоје!“ И он збацп црвени фес са главе, откривши своју ћелу. Дечаци, који су се играли под верандом, понављали су стричеве речи својим крештавнм гласовима. Дрењовски је поцрвепео и на душак испио чашу руменога вина, ма да га никад-није волео, него га тек сркутао као каква девојка. Очију није дизао, алије ипакосетио, да су очи Аделине у њега упрте. Адела је имала врло значајне очи, које су тако рећи говориле, а погледом својим је човека побеђивала, освајала. Као јединица богатих родитеља, навикнута на љубав материну и доброту очеву, била је мало несташне природе п радо се подсмевала. Не злобно, него са јаким хумором тако, да се сваки морао насмејати, кога би она узела на око за своје самовољне опаске. Дрењовског није смела исмевати, јер је у његову —