Дело

444 Д Е Л 0 сахати билн плавим бројевима обележепи, који је оставнла ту када је отиутовала и којн јо радпо иолако куцкајући и ноказивао једапаест н но, као да за све то прохујало време ппје ннкако ни застајао. А у неколнко вазна стојалн су спопићи траве н зеленог лишћа, без и једпог цвета, као што јо то опа увек волела у својој собп за спавање, те тражнла најређе и најдражеснпје траве по облику, најразноврсиије и разнобојне листове. Тада није волела мприсе од цвећа у својој соби, бојећи се лаког п шкодљивог отрова; али зелепило из вртова и са ливада, зеленило с ноља и брда, лековито зеленило лишћа и траве годило је љеном ведром духу н њеној здравој и леној младости. И гле сад, као да је пре четнри сахата — чак не ии пре један дан као да је пре четири сахата нзишла из своје собе, да оде у иоходе, да оде у позориште, затекла је, вративши се дома, тај нежни символ слободног поља и поздрав пролећа. И тако је свуда и са свију страна око ње говорио живот, који није пикако престајао: фијоке на орману биле су само притворене, као да их је малочас отварала нечија рука; на малом столу за нпсање било је свежег масгила у дивиту и више табачића хартије, као дајетекпре пеколико тренутака писано последње писмо, а крај њих је лежала једна књига у корицама од угасито-зелепе свиле, књига која још не беше прочитана до краја, са својом сребрном забелешком на отвореној страни, Саламбо од Густава Флобера. II дона Марија Гваско Симонети, у својој белој хаљини, косе очешљане у плетеницу која јој је виспла нпз леђа и била завезана траком оц беле свиле, осећалаје као да време беше стало. — Жели ли још што Ваша Екселенција? — рече Кјара механички понављајући речи, које су јој из ранијег доба остале у памети. — Ништа, Кјара, лаку ноћ. Када се оираштала са својом верном служавком глас јој је дрхтао од узбуђења и тронутости. Седам година служила је она срцем и душом дона Марију, и мало по мало, па јој беше постала нераздвојна пратиља, која је живела само за њу, не марећи за себе; и за свих тих седам година Кјара је непрестано покорно и одано служила дона Марију, не одговарајући, не гунђајући, никада не изражавајући своје мпшљење, повијајући се за њом као њена сенка. II тога дана, који је био онако препун разноликих и противуречних осећања, онајећу-