Дело

ПРЕЗРЕНЕ ДУШЕ 11 мињало да време пролази. И баба је дремала, оборене главе, опуштених руку. И тако бисмо се дуго и дуго гледали, ја с мислима на топло лето и купање у Дунаву, кроз чију се милину једва као слаба сенка нровлачило бледо сећање на умрлу мајку и напаћена оца. У ушима као да ми једнако беху последње очеве речи: „Ја одлазим, а теби остављам само — тебе...“ А она, баба ми, шта је могла мислити, и зар сам ја то могао знати? Поштовао сам је ћутке, доста и волео — и поред батина, њу стару и вредну домаћицу старог кова, која је знала само за своју кујну и клупу пред кућом. .. .Једнога дана изведрило се. Цпча. Пуца и дрво и камен. Преседели смо цео дан, а увече не запалисмо светиљке, осећајући неко задовољство да гледамо у усијану пећку што се светлела у тами. Кроз прозор, оковап гвожђем, трептаво светлуцање звезда. Мир. Са Убилаца лавеж. Баба метну у пећ парче угља — он је јевтинијп него дрва — и уздахну. — Е, да је о н жив, сад би ова мала рупа озго била отворена, да боље вуче, — и указа на пећку. Тако је о н волео. И одједном трже се и настави: — Нисмо ваљали ни ја ни он. Ето, кад смо се узели, одмах смо се покајали... Говорпла је некако задувано, успламтело. Такву је нисам никада видео. И њена се ниска силуета савијала преда мном полако, незграпно, при пуцкарању ватре. Звиждук ветра. Шуштање оголелог грања. — Била сам млада кад сам се удала. Он је био тих, благ, ћутљив. Првог дана смо се завадили око моје свекрве — Бог да је прости била је добра — јер нас је изгрдила што нисмо поранили. Он је оћутао, а је нисам хтела... И баба је причала, као себи, отворено, искрено, не обзирући се на мене. — Мислила сам да никад нећу бољег човека наћи, али сам се љуто покајала. Нпје знао ни две унакрст што се није тицало негове трговине или трбуха. Мислио је само на себе. Надала сам се да ће доћи други, нови живот, који не знам, на који нисам навпкла, и очекивала сам га за целог свог девовања. И дошао је, али без заноса, без мириса, сасма ирост. Свадба је прошла најобичније. За дугачким софрама засели су наши и његови, јело се и пило, што сам толико пута гледала. Сећам се да су певали: „Маријано, вечерај па лези...“