Дело

12 Д В Л 0 Приче младих жепа, псирпчапе тихо крај каве, готово на уво, сад се иопово нојавнле. Ја сам са зебњом ншчекнвала. „Сад heonoM. Шта је то бнло, нпсам знала. Сновн се изгубплп. Он је дошао у нашу кућу, „довела сам га“. Kyha нам мала, али таман за uac двоје. Ималн смо и једно псето, »Зељова. II прођоше годпне. Добнсмо децу, иосао се окрену ua боље. Куписмо впноград п њнве. Ou пстн, млак, клопуо н незадовољан. Нешто га је јело. Нптн децу милује, нити мене гледа. Ћутп. Моја кујна, његова кавана. Кад се руча, он се извали, најевши се, на кревет, на коме је седео, ту иоред стола, н захрче мпрно, јако. Било мн је крнво што се тај човек мало више не брнпе о мени, о кући, што ме не заппта нешто, нашалн се. Пореднла сам његове дане са својим. Не знам зашто, али сам волела тихе, свеже сутопи кад бпсмо заједно шеталп. Али то никад нпје дошло. Даједа прођемо у сумрачак, после свршеног посла, у ћеретању о свачем а највпше о децн, поља, лнваде. Ноћ.у сам сањала. Зеленило, лншће шушти, сунце високо. Мп по неким дубодолинама, провалијама. Ја се као оклизнем — доле понор, неповрат, горе забљештило сунце, а све некако тих,о... А ујутру, после тих лепих снова, лаћала сам се варјаче или грубог вуненог плетива. Бнло ми је из дана у дан све теже. И у вече, када се он задржп у кавани, у пићу, питала сам под иконом Бога, види ли све ово, и зашто ме створио. Стање је било добро, али смо били сиротиња. Носили смо се просто, никако, радили сами. Ја сам још у праскозорје носила на обрамици јело радницима, а он је спокојно пушио, и из доколице, разговарао са по којом снашом. II тада би ми ускипело, живог бих га појела, али ме један његов поглед смиривао. Гледао је некако хладно, тупо али страшно. Прођоше многе године. Деца одрастоше. Он не промени нарав. Поче се и старати, и ја осетих да ће се живот измаћи као да није ни био, без трага. Он је све чешће остајао у кавани и пио, пио дуго, дуго, и није мислио ни на шта. Свађе учесташе, те је понекад одлазио у виноград и остајао недељама. На нас није мислио. С времена на време послао би коју качицу сира по некој сељанци. — Снашо, шта ради, богати? — питала сам је. — Лешкари, — вели она и смеје се, лешка и чисто жмури и кад говори.