Дело

ПРЕЗРЕНЕ ДУШЕ 13 — Па шта вели? — „Носи — вели — оној мојој, ако хоће нека узме, ако неће, продај по други иут. И ја сам плакала. Преклињала сам судбу, што ме није везала за каквог отреситог човека, снажног, живахног, ваљда ме он не би нрезирао, већ заповедао. Деца ми изумреше и ја остадох с њим, сама самцита. Били смо као два посечена пања. Једног дана, донеше га мртва из винограда. А даље, и даље је све обично. Живот тих, учмалост, таворење, све... све је то једна обична историја... И баба зајеца. — Па бар да ме је свет сматрао за живу. Да ме је оговарао, грдио, псовао, сажаљевао, него ћу умрети без трага. Да сам само једном осетила како живим и како други знају да ја живим. Фијук ветра престао. Звезде се утулиле. Почео снег. Пећка се угасила. У соби хладно. У тмулој ноћи као да одјекну усамљени глас стално презиране душе која није разумела свет нити он њу. — Сине, ти ћеш бабу сматрати у живе, ти ћеш на њу викати, да осети како се о њој води рачуна, ти ћеш је... тући Београд 1910 год. Новак Животић