Дело

16 Д К Л 0 Лвор^иња Царице, може ли к теби Никита I’oManoBnh yhn, Захарпн Јурјев? Царица Је л’ овде?.. Замоли, замоли одмах! (Дворкнља n.iii))0. Улазп Захарин) Захарин Марја Фјодоровна, Царнце наша. Здраво да сп. Царица (Иде му у сусрет) Здраво, чнка-Никита! Тебе као да је посл’о сам Господ. Треба ми да с тобом говорим. Дојо, Царевићу иди а нас напусти. (Дадиља оде). Говорити желим, Ромаповићу, С тобом. Ал’ седи... Овамо... Ближе! Не знам шта је са мном, тако ми Бога. Beh толнко дана тешко ми срцу, K’o да слути неку — несрећу!.. Реци, Јесн л’ ишта чуо? Шта је то било? Шта цар намерава? Захарин Матушко наша, Ево баш и дођох да те ирииремам. Ја већ ни сам не знам шта ћемо с њиме. Зло је — ништа друго. Као коњ дивљи, Што ненадно жвале под зубе стави. Или дивљи ован сверушног трка Тако ни он не зна да се уздржи. Слична бујној реци, његова гордост Из обала својих већ је изишла И све око себе потапа. Царица Реци, Шта то намерава?