Дело

‘2 82 Д Е Л 0 — Шта? — Да... Марко н Виторија Beh пе живе како треба? — А шта те се то тиче? — одговорп јој дона Фламинија, гледајућн је неповерљиво. Тиче ме се — рече она, озбнљно, сетно. — Ја сам захтевала да они буду срећнн. — Па шта сад желиш? — упита пријатељица још иеноверљиво. — Желим свом душом својом, да они буду срећни — рече Марнја. И пријатељица јој је веровала, јер ју. је позпавала као створење које не може да лаже и вара. — Чинн мн се, да се твоја скромпа жеља за њих не може још остварити — рече дона Фламинија. — Ти то дакле знаш? — Знам. — Ох Боже! — узвнкну Марија дубоко уздахнувши. — Може бити, да he то наступитн доцније, с временом заврши дона Фламинија. — Потребно је велико стрпљење, огромно стрпљење рече Марија Гваско замишљено, сањалачки. Друштво се разилазило: Фламиннја и Марио Колона морали су отићи у јапанско посланство; Франћеско Серлупи, који је само мислио како да умакне, упутио се за њима ћутећи и готово кријући се. А када се опраштао и сенатор Фабио Гваско, који је навикао да рано оде кући, и када је веома галантно пољубио руку својој снахи и дубоко јој се поклонивши замолио је да не заборави ноходити свога старог стрица, рече му Емилио Гваско, који по р.учку није прозборио ни речи, да ће га пратити. И тако је остао само Ђани Прована, који је седео мирно, непомично, с моноклом у очној дупљи и очекивао да то вече проведе сам с Маријом Гваско. Она се окретно проби између гостију, приђе свом мужу и упита га тихо, гледајући га: — Зар идеш? Зар идеш? — Да, — рече он полако. — Зашто идеш? — упита она. — Да отпратим стрица. — Хоћеш ли се вратити брзо? — Не знам. — Поведи са собом и Ђана Провану — прошапута му она-