Дело

П0СЈ1Е ОПРОШТАЈА 283. — А оашто? — рече он с помало ироније. — Не бих био рад да останеш сама. — Поведи га, поведи га — шапутала је она, узнемирена, нервозва. — Бојиш ли га се? — унита је муж подругљиво. — Не — одговори Марија поносно. — Ја се не бојим никога. Окрену му леђа, опрости се с пријатељицом, загрливши је, пружи мушкарцима руку коју они нољубише, иружи је и мужу који је такође пољуби... Није ли јој се учинило, да су се усне њенога мужа мало дуже задржале на њеној руци? И Ђани Нрована остаде ту спокојно, веран овојој старој навици тврдоглава и кротка човека, којега не може нико узнемирити у плану који је он створио за свој живот. Не погледавши га, седе Марија у омиљену јој наслоњачу, узе с полице неразрезану књигу, потражи коштани нож, нађе га, и полако, уз тихо шуштање хартије, стаде разрезивати листове, дајући тако посла својим прстима који беху пуни прстења. Ђовани Прована је ћутећи пратио погледима лаке покрете тих белих руку. Тако је прошло неколико секунада. — Да вам нисам досадан, дона Марија? — Нисте — одговори она, не днжући главе. — Било би вам, чини ми се, милије да сам отишао с другима? — Може бити — промрмља она расејано. — Не; можете ме трпети, је ли? — упита он помало иронично. — Варате се, Прована. — Веома сам вам немио? — Нисте мп немили. — Али нисам ни мио? — Нпсте — одговори она, сасвим расејапа. — Онда не марите за мене? — рече он и угризе усну. — Тако је, не марим за вас — одговори она тихим гласом. Он одмах скочн. — Хоћете да идете? — упита га она, као да се чуди. — А зашто да и даље остајем овде? Ваљда да још слушам такве речи из ваших уста? Најгоре што сте ми могли рећи рекли сте ми.