Дело

284 Д К Л о И ua лицу тога светског човека, тога весељака, иарази се срдачаа туга. Oua ra погледа. — Зашто се ви, Прована, тако уиорно бавите о мени, о омоме што ја мислим, што говорпм, што чиним. — Зато што сам луд — рече ou, извадп монокл нз очне дуиље и узе га некако необично разгледати. — Нисте ви луди — одговори она смешећи се. — Вм се уиорно труднте да постигнете нешто што вам се чини да је потребно, а што he вам, међутим, битн узалудно или штетно, и што, на своју cpehy, нећете постићи ннкада. — Све је речено — иромрмља он, пруживши јој руку. Лаку ноћ, дона Марија. — Лаку ноћ, Провака. Она му пружи руку, он је узе, пољуби је и држаше је мало у својој руци. Видело се да је био узрујан. — Баш вам не може поћи за руком, дона Марија, да ме сматрате као човека који заслужује мало пажње, мало радозналости? — уиита је он с очевидним узбуђењем. — Ох, познајем вас веома добро! — одговори она машући главом. — Да се не варате?! — Не. Не могу се варати. Ви се већ од више годипа трудите да освојите моју... пажњу, да, да је назовемо пажњом, питањем самољ.убља. Имали сте друге жене, лепше, елегантније, које су бнле више у моди но ја. Навикли сте се да побеђујете. Сада сте се наљутили и ражалостили, што нисте успели код мене. Због тога патите и напослетку ћете уобразити, да ме одиста волнте. — Ах, ово није уображење... — рече ок сетно, али с изразом пуним истине. — Не говоримо о љубави — рече она и одмахну руком. Нећу више да слушам такве разговоре. Моје уши су се презаситиле, замориле, оглувиле за вечна времена. — Али ипак неко вас воли у овој кући, дона Марија! — Ко то? — Емилио! — Варате се — рече она озбиљно. — Емилио ме не воли више. — Одиста? — упита он забринуто. — Одиста.