Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 285 — Зар вас он не воли страсно, зар он није заљубљен муж, нежан прпјатељ? — Ништа од свега тога, Прована — одговори она. — Па шта је онда? — Непријатељ, може бити — рече она тужно. — Та зар вам није опростио? — Да, опростио ми је — додаде она још тужнијим гла* сом — опростио ми је; ништа више. — То пикад не бих био мислно — рече он замишљено. — Ни ја. — Али може бити — настави он, испитујући је и погледом — може бити да сте га застрашили, удаљили, својим држањем ? — Ја сам чинила све гдто је могућно и чиним све што је могућно — рече она, као да говори самој себи. — Ви га не волите; мора бити да је то увидео. — Ох, ја сам се поппжавала и нонижавам се из дана у дан — узвпкну она тужнпм гласом. — и кршим сваког тренутка свој понос пред њим! Али не могу му рећи да га волим, нити он то тражп од меае. Он не тражи ништа. — А када би то тражио? — рече он. — Не тражи, неће тражити — нромрмља она. — Он је појмио. Ја не бих могла лагати. — Сиромах Еиилио! — рече он. — Ви га жалите? И ја га ж шим. Он је био болећив према мени; ја му то враћам. Али осим тога не може он ништа учинпти за мене, нпшта не могу ја учинити за њега. Разговор беше наједанпут постао озбиљан. Тај човек од света, од уживања, као да беше утонуо у неке дубоке мисли, а жепа, која беше руке скрстила преко колена, причала је као кроза сан. Ђани Прована иогледа двапут или трипут ту још тако младу, тако бујпу и лепу жену, са свима њеним женским дражима, и рече јој : — Је ли могућно да Емилио нема очију, да нема срца, да нема чула, и да, гледајући вас, не осећа ову неодољиву привлачносг која ме већ толико година чини смешним? — Ко зна! Ко зна! — изусти она, а на лицу и целој њој изрази се велики умор. — А у интимности, дона Марија ? — усуди се он да упита. — Ми немамо интимности — рече она, оборивши очи.