Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 287 тихом и верном љубављу, као и ире: бићете, изнова, супрузи за углед. Грижа савести нрестаће да кињи п Марково срце, и ви ћете се, \:оже бити, једно другом чинити две лепе и велике душе. Године ће нрохујати и све четворо вас моћи ћете се још Бедра лица састатн и ногледати. II крештави подмукли смех заврши говор, докле је он опет достојанствепо намештао монокл на око. — А ви, Прована? — упита жена, такође се иронично смејући. — Ох, ја — узвикну он с лажном добродушношћу — ја сам човек који чека. II тако у том очекивању и непрестаном очекивању наићи ће старост и смрт. После ћу међу другим покољењима живети и даље у лепој и смешној легенди, да сам узалудно волео дона Марију Гваско. — Дакако, лепа је то ствар моћи волети! — рече она замишљено. — То се каже у романима и у позоришним комадима. У животу је тако што веома досадно. А нарочито је човек, који сам воли, преко сваке мере досадан. Лаку ноћ, дона Марија. — Лаку ноћ — рече она, не задржавајући га. Неки тежак сан, нун неизвесности, сете, немоћи, једа беше обузео Маријину душу. Нечији глас трже је из њеног дубоког сна. — Добар вече, Марија. — Добар вече, Емилио. Њен муж је ушао, а она, удубљена у свој унутрашњи живот, није ни чула његове кораке. Сео је на столицу па којој је седео Провапа. У свом црном оделу, с белим оковратником, није изгледао као домаћин, него као какав господин који је у походу дошао. Жени се чинило да су Емилијево црниурасто лице обузеле неке тешке мисли. Она остави књигу, у којој је све листове разрезала, и наслони своју лепу главу на белу руку, као да јој је отежала. У хармонији њених нокрета њена женска љупкост, њен чар имађаху у том часу, у тој тишини, неке неодољиве снаге. — Јеси ли сама? — рече он. — Прована је отишао пре један минут.