Дело

П0СЈ1Е ОПРОШТАЈА 289 — А шта те се то тиче? — упита она полако. — Тиче ме се — одговори он брзо, пе мењајући ни свој нагласак ии израз свога лица. — Удварање Ђапа Проване није ми се пикада допадало; не допада ми се; пеће ми се пикада допадати. Она је те речи изговорила полако, гледајући свога мужа одлучно у очи. И виделаје, да, видела је jacuo како се то лице мења, како иестаје опога слепог гнева, liito се на њему изражавао, чула је, да, чула је како опај глас добија пекн низак тон помућен непознатом јој тронутошИу. — А зашто? — рече он — зашто? — Зато што га презирем — заврши она разговор и заћута, као да о тој ствари нема ништа више да рекне или иеће да рекне. — Молим те да ми опростиш, Марија — прошапута крај ње неки загушен и мало уздрхтани глас. Она погледа Емилиа испод ока. — Не мари ништа — одговори му само надувено. — Уверен сам да сам те увредио — говорио јој је оп, још неирестано уздрхтаним гласом. — Мало; али не мари ништа — додаде она опет надувено. — Морао сам ти се учинити врло свиреп, Марија — рече он дршћући. — Помало — одговори она, мање надувено. — Али не мари ништа. — Дакле теби је све једно? — узвикну он гневно, али сад од бола. Она је ћутала, оборених очију и играјући се прстењем по свом обичпју. — Хоћеш ли да ми даш своју руку у знак измирења? упита је он гласом у којем беше вештачке искрепости. — Хоћу — рече она и пружи му руку. Он је држао ту мекапу, мириспу, накићену руку у својим рукама, али не стежући је. Она је још непрестано ћутала. — Не љутиш се више на мепе, је ли, Марија? — уиита је он опет с претворном искрепошћу. — Не љутим. — Тако — рече он. Дкло, књ. 60. 10