Дело

П0СЈ1Е ОПРОШТАЈА 291 — Нпшта — процеди он кроз з.убе. Мало по мало, утпшавало се његово дивље јурење између намештаја; он застаде крај једног стола, ту седе, наслони на њ своје лактове, сакри лице у руке и утону у дубоко и, мижда, страховито нремишљање. Тако је протекло доста времена. И Марија Гваско, чије се лице беше натмурило, као да је била удубљена у неке мисли. Напослетку, учини се, да се она на нешто одлучила: устаде, прође кроз дворницу својим ритмичним кораком, нриђе мирно свом мужу, погну се к њему, али не додирнувши га, и зовну га још једном: — Емилио? Он се само трже; то је било све. — Емилио, пријатељу мој, одазови ми се — рече она тихо, умиљавајући се. — Шта хоћеш? — упита је бн намрштено. — Хоћу да знам шта.те узнемирује? — Нпшта ме не узнемирује. — Нашта лагати? Ти си веома узрујан. Рецк ми шта ти је. — Ти би ме исмејала. — Никада нисам никога исмејала — одговори она трпељиво, али угризајући усне. — Ко зна! — рече он, премеривши је погледом пуним махнитог гнева, у очевидној намери да je смртно увреди. Она стукну један корак и пребледе. Али њена душевна снага била је силна! — Ко се смеје туђим иатњама, зликовац је или будала. Ти ме никада ниси сматрао као злу или глупу жену, Емилио. — Ја не патим — одговори он суморно, уставши. — Ти се вараш, пријатељу. Хоћеш да вараш мене или самога себе. Твоју душу тишти неки јад. Кажи ми, шта ти је. — Не тишти ме никакав јад и не патим — одговори он намрштено. Она снуждено махну главом. — Може бити да бих те ја могла некако утешити, Емилио. — Не. — Свако људско створење, које има осетљиво срце, осетљиву душу, може да да утехе. — Не. — Зар ја нисам твоја пријатељица, Емплио? Зар немаш вере у своју пријатељпцу? 19*