Дело

292 Д Е Л t) Ои се језовмто зацерека: - Пријатељмца? иријатељмца? Тн? Тм? У тебеда ммам вере? Његов смех је улпвао језу. — Колико лм смлно мораш натмти, Вмилио, када тако говорнш! — рече она болећнво, скрстнвшп руке на груди. Чувшп те речп, видевшн те знаке болећивости, срце се у човеку расплину. Ou клону ua столицу, а из уста, нспод руку, које су скривале лице, оте му се крик: — Ох, колнко иатим! Огромна болећпвост изразм се ua женнпом лнцу. Она се наже нада љ н лако му прстнма додирну раменз. Ou се трже, дпже лице, погледа је очима, које беху тако пуие бола п туге, да се оп Марији учинн олнчење тешких патњи што нустоше и сажижу душу људску. — Кажп ми, зашто патиш, Емилио — упита га она тако дрхтавпм н болећивпм гласом, да су се његове муке још внше повећале. — Не могу — рече он очајнички. — Кажи ми, Емилио, кажи ми! ' — Не могу — понови он очајнички. — Било што му драго, можеш ми рећи, ја то могу чути; говори, говори, Емилио, не бој се да ћеш ме увредити, не бој се да ћеш ме растужити, говори! — рече она као без душе, у највећем узбуђењу, пуна болећпвости. — Не могу, не могу — рече он с хладним очајањем. Тренутак клонулости, само један тренутак. Али свети пламен болећивости, који ју је сажизао, букну изнова. — Пријатељу мој, не буди тако свирен према себи самом, не буди неумољив орема свом рањеном срцу, не мучи своју рањену душу, буди човечнији, нежпији, болећивији према себи, пријатељу мој. Те крваве ране неће се никада затворити, оне неће у теби никада зарасти, теби ће тако, Емилио, истећи сва твоја најбоља крв! — Тако је — промрмља он, као да говори себи самом. — Пријатељу, савладај свој понос, савладај своје самољубље, сви ми, сви, без изузетка, сви смо ми патили, натимо, патићемо, и није стид, није срамота патити. Сви они, који охолокрију своје болове, нису људи, нису Хришћани, не осећају људт ску заједницу у болу... — То је истина — промрмља он као изван себе.