Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 293 — Пријатељу, ја знам речи које утољавају бол, које га ућуткују и које га, нанослетку, успављују; и, доцније, када се он у нама нробуди, блажи је, слабији, онда је он потмулији много потмулији... — Као неко ожалошћено дете, погледа је он пренлашено н збуњено... — Пријатељу, зашто ти иатиш? — рече она, нагнувши се нада њ с лицем на коме се изражавала нежност и болећивост. Она му узе руку и стаде је миловати као што се милује болесно дете, дете које пати. — Немој патитп. Ти си правичан и иоштен човек; у твом животу нема кајања, њиме је управљала мирна и јака морална свест; ти, колико ја знам, нпси грешио; тп нпси ником болове задавао. А живот без кајања тако је леп, да не би требало да га додирује бол. Он ју је гледао ватрено, готово гутајући њене речи, као какав божански наиитак. — Ти не би требало да патиш. Тп ниси више сам у животу. Пријатељица је твоја крај тебе, крај твога срца, и она жели само једно, а то је да више не патиш, да се више не осећаш сам, да осећаш да је једна душа крај тебе и затебе... Он ју је гледао страсно и чинило се да га свака њена реч заноси. И она је била опијена болећивошћу, нежношћу, преданошћу: — Емилио, твоја Марија је уза те — рече она свечано. Тада је он као махнпт узе у свој загрљај, махнито је стиште на груди и стаде је дуго, жудно љубпти у уста, докле је она бледа, дрхтећи изван себе, затворила очи као од неке смртне опасности. Али одмах затим, као да га је додир с њом опекао, као да су га ожегле те усне, које му нису вратиле пољубац, он сурово одгурну Марију од себе, викнувшн јој: — Ја те се грозим! — Емилио! — крикну она запрепашћено. — Одлази, одлази, грозим те се! — грмну јој он у лице, као да је помахнитао. Престрављепа, заирепашћена,стукнуонанеколико корачаји. — Ти си ми опростио, Емилио — рече она дршћући од ужаса. — Истина је! истина је! — Али не могу да заборавим. Одлази, одлази! Не могу да заборавим.