Дело

294 Д Е Л 0 II oua отнде, екрушена, убмјена, као сломљена тешкимбременом мстине. V У једној од велмкмх дворнмца Неролипог дома, покрај шуммце од огромнмх ружмчастмх, жутих, белмх, отворено-илавпх, зеленкастмх хортензија стоје две девојчице, и смешећм се разговарају, благо машући својнм малмм белмм махалмцама окмћенмм сребрнмм шљокмцама. Једпа од њих, Тереза Саптакроће, има на себи хаљину од отвореног плавог тила са сребрним појасом, а у црној, високо очешљаној косм, венчнћ од сребрннх бршљановмх лмстића. Друга, Стефанија Фарнезе, одевена је у белу свилу; две велике црвене руже у кестењавсј коси дају јој изглед Шпанкиње, премда јој је лепота пуеа иежности. — Мислили смо да смо закаснили, с мамом... — 0, ми смо нарочито вечерали у седам... — За то ти ниси дошла на tea room? — За то! Овде је као на двору; мора се доћи пре но што стигне висока госпоштина. — Најлепша је појава кад улази цар... — Је ли истина, да су све женске у њ заљубљене. — Прича се. Мени се Немци не допадају... — 0, Стефанија, будимо му захвалне. Да није он дошаоовамо у децембру, не бисмо имале вечерас прву игранку. — Онда, живео Кајзер, јер да није њега, морале бнсмо чекати до половине фебруара. — А ти очекујеш Ђованија Алтијери, је ли, Стефанија?' — Ђованија Алтијери? Нећу ни да чујем за њега! Нема превртљивијег и дрскијег човека од њега! — Одиста? — Кажем ти. Замисли ти, да се он летос три или четири пута заљубљивао све у неке туђинке, Американке, Енглескиње, Рускиње, и сад тај незахвални човек само рђаво говори о таталијанским девојкама... — Да, драга моја, те туђпнке нам преотеше све наше момке! — Вратимо им мило за драго! Хајдемо с нашим мајкама у иностранство! Удајмо се за руске кнежеве, енглеске војводе,. америчке мнлионаре.