Дело

П0СЈ1Е ОПРОШТАЈА 295 — Да, да, имаш ираво! Али наши Талијани су тако мили! Погледај онамо, Марко Фиоре! Какав днван младић! Како бих се радо удала за њега! — Учинила би лудорију... — Зашто? — Зашто... баш не знаш ништа... и сувише си безазлена. — Кажи ми зашто, кажи ми... — Други пут. Већ је неко доба ноћи! А зар се не би могла иочети игранка пре но што дође цар... — Гледаћемо га како игра почасни кадрил, а? — Кажу да одлично игра... — Да ли ће играти с кнегињом Нерола? — Наравно! Знаш да je она Немица. Медијатизована кнегиња. Стога она приређује игранку, и цар долази... — Јеси ли ти ангажована за првп валцер? — Да, са фон Герцом, из аустријског посланства. — Почела си већ с туђинцима, а? — Дабогме! А ти? — 0, ја играм с мојим рођаком Рофредом... Две старе жене седе на једном дивану превученом старинским лампасом, у другој једној величанственој дворници Неролиног дома. Њихове им године не допуштају више да играју. Коса им је бела, лице смежурано, леђа иогрбљена под бременом старостп. Из својих патрицијских палата излазе оне само о великим свечаностима. То су књегиња Антиколи и војвоткиња Сутри: обе у дивном и тешком штофу, у хаљинама, урешеним скупоценим чипкама; најсјајнији породични накит реси њихову седу косу, дајући јој неку величанственост; о њиховим вратовима, које су године ислабиле, висе сјајне огрлице од брилијаната, смарагда с дугим висуљцима старинског облика. Једна од њих, војвоткиња од Сутри, има величанствене, црне, живе очи, које су у необнчној противности са старим лицем и слабим телом. Махалице држе затворене у својим рукама, које су се умориле машући њима толико година на игранкама и свечаностима. Оне разговарају тихо, полако и посматрају расејаним очима отмени свет којн хода тамо амо.