Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 301 зовала: висок, прав, у пуковничкој униформи гардијског кора, ноносно издигнуте главе, цар и краљ Виљем даје руку кнегињи Нероли, да с њом нрође кроз сјајно осветљене дворнпце, дивпо урешене зеленпм биљкама и цвећем, дворнице, које на тој блиставој светлоети показују сву лепоту својих старинских вајарских и сликарскпх творевина. читаво богатство своје уметничке покретности, тих и моћан историјски раскош. За царем и кнегињом иду кнез, синови, сроднпци, владарева пратња, и сви корачају иолако, подешавајући свој корак према царевом. Цар иде лагано: он зна тајну тих приказивања, тнх тихих шетњи по краљевским дворницама, ио кнежевским дворнпцама; разговара, смешећи се, са својом дамом, а, међутим, гледа десно, лево, види на обе стране два дуга реда света, дама и господе, који га жудно гледају, који му се дубоко клањају и обарају очи, када их он ногледа оппм својим ведрим и сјајним очима. То је двострук ред жена, жена у отвореним и сјајним хаљинама, у белим и меканим хаљинама, нагих рамена која провирују из свнле, из чпнака, из тила, нагих руку што излазе из тилова и велова, двострук ред плавпх, црномањастих, смеђпх, риђих па чак и белих глава, на којима се лепршају лептири, трепере брпљантске звезде и јасни полумесеци, на којима готово цвета најнеобичније цвеће, глава које су се погнуле под бременом густих угаситих власи, глава готово дечјих испод пенушавих ореола лаких нлавих коврџица, глава ко]е се клањају са страхопоштовањем, с дивљењем, можда с немом спмпатијом према том цару, о чијој је храбрости, поезији и снажној вољи створена легенда, која се непрестано обнавља. Он погледа и загледа у жене, ноздравља их с помало поносним осмејком, наставља свој ход уз звуке двеју далекпх музика, од којих upoстране дворнице Неролине налате одјекују величанственим и дирљивим Хајдновим ритмима: и даме, у својим хаљинама најређих тканина, различитих боја, од пајблажих до најјачпх, клањају се готово до земље, и пред његовим иогледом таласају се сва та женска лица у својој разноликој леиотп, различитпх израза, и све се сија и прелива од дијадема, огрлица, накита. Ни најмањег жагора нити шапата докле он нролази, сем лаког шуштања свиле и кадифе приликом клањања, слабог звецкања сабаља из официрске пзворке, те та тишина даје царевом ходу још јачи, још силнији израз.