Дело

822 Д Е JI 0 — Чедомир Секулић, фнлософ друге године — рече мукло п поклонн се дубоко, очекујући да му девојка пружи руку. Вншња корачи неснргтио, укоси се стидљиво и пружи руку, упрљаиу мастилом. Један упутарњп пламен запали њепе дотле безизразпе илаве очн од задовољства које се палазн у овнм церемопијама само кад се нма седамнаест годппа. У овом нредстављању, Чедомнр заборавн да га рођака пита о здрављу његове мајке, те се врати на прво иптање: — Кад ћеш мп то датн? Морам чарапе иослатп још сутра, јер... Ту се трже, иогледа у Вншњу и иретпостави да пе довршн реченицу него да говорн и даље о овоме и сувише реалистичном предмету који ономнње на крпеж и зној. — Хајде да ти сад дам. Пе станујем далеко. Видиш, болан, рођаци смо, а још ниси био код мене. Да само знаш како ми је леп стан. Гледа ua улнцу. А н баба је добра. Прича ми како је било кад је била млада, описује ми беседе код Златног Крста и тврди да ја личим ua њеног сина који је умро као питомац Војне Академије — чаврљала је рођака. Секулић нређе помпезно с десне стране обе девојке, начиеи каваљерски слагку и у исти мах скептичну мину на лицу и продужи пут са рођаком и својом новом иознаницом. Кад би Каја престала да чаврља, он је нокушавао да занима своје даме. Очевидно је бнло да се напрезао. Али Вишња то није опажала. Она је била нова за оваква друштва. Можда је то био нрви мушкарац који јој је био представљен. Одрасла у затвореиој паланачкој кући, где се прима два три нута у години и са браћом млађом од ње, она се могла само дивити Секулићу. II доиста, Чедомирјој се свидео. Он јој се учинпо паметан човек, искусап каваљер и младић око кога се девојке завађају. II док је младн човек иричао неки занимљив догађај и млатарао рукама, Вишња се смешила и мислила: — Како уме лепо да одржава конверзацију, а ниједанпут да постави какво баналпо гштање, о времену на пример! Међутим, било је врло лепо време. Пролетњи облаци су блудели преко неба које је дошло угасито по заласку сунца. Теразијско кесгење се заодевало у широко, маљаво лишће и заклањало ружне престоничке куће, чији остарели зидови изгледаху као да се противе пролећу и напретку.