Дело

342 Д Е Л 0 Станите свн редом иреда мном овде Чега се бојнте?.. Блнже! — Од свију... (Клања со до земљо) Од вас свију редом опроштај молим! Бје^љски Бог нек нас чува! (Тихо Шујском) Шујскји Пажљиво само То нас, може бити, он само куша! (Тихо Бјељском) Иван (Клечећи) Робовн ми верни и слуге моје! Овде међу вама ни једног нема Кога не увредих делом ил’ речју! Простите ми!... Бјељски, ти Захарине, Ти Кнеже Мстиславски, ти Кнеже Шујски... Шујс^и О, не, Господару! Зар да ти од нас Опроштаја тражиш? Иван Умукни, робе! Кајати се могу и понижават’ Пред ким хоћу. Ћути — и чуј ! Кајем се: Без мере и броја моји су греси! Душа ми је скотска, ум изопачен, Преластих се сјајем пурпуре Царске, Главу охолошћу силно оскврних, Језик — срамословљем, уста — хуљењем, А руке — убијством, грабљењем злата, Утробу — ждерањем и злим пијанством, Бедра — неизречним, ужасним грехом! Бојари, вас молим: опростите ми! Опростите сада све својем Цару! (Клања се до земље)