Дело

II3A КУЛИСА ДИПЛОМАЦИЈЕ 359 и сматрао је да је част војничкога мундира окаљана Царица Марија Александровна приложила је Црвеном Крсту у Србији 30.000 рубаља. Бојећи се да држи толику суму новаца у консулату, Карцов је исту уложио у једну банку у Бечу, мислећи да отуда изузима колико кад буде потреба била. Госпођа царица примила је то као да је Карцов послао новац из Србије за то, што није ценио тај прилог. „Да сте ви тај новац стриали нросто у свој џеп — говорили су Карцову после у минстарству — не бисте себи толико нашкодили, као што сте себи нашкодили тим, што сте га положили у банку.“ У несрећи његовој, Карцова не оставише кнез Горчаков и његов помоћник Н. К. Гирс. Они су гледали у њему пошштена човека, ревносног чиновника, жртву сплетених политичких прилика и њихова сопствепог банкротства. Жеља Карцовљева била је услишена, он је био послан као генерални консул најпре у Напољ, а после у Париз.1 Службовање Карцова у Београду, политичке његове успехе разочарања и пропаст — ми смо овим описали а уједно са тим прегледалп и двојаку негоцпјацију коју је водио кнез Горчаков паралелно: са европским концертом и Енглеском, преко генераЛа Игњатијева, и тајно од овога, лпчно, са Аустро-Угарском, ири чему је Германија заузимала положај благонаклоног посредника. У наредној завршеној глави ми ћемо оппсати кобне за Русију последице те вијугаве нолитике старог Макијавела. Али, пре но што се растанемо са Карцовом за навек, да се позабавимо мало и са његовим радом као генералног консула у Паризу, па онда да обележимо најсветлије црте његове духовне физиономије, и најзад, да посветимо неколико опроштајних речи његовој бољци, његовим последњим данима живота, његовој сахрани и светлој успомени његовој. Годнне 1881-ве наименовап за генералног консула у Паризу, Карцов је ту дужност отправљао све до 1906-те годипе, када је по закону о старости дошао у пенсију. Посланици, његови другови, у први мах, бојали су се, да ће он, као ратоборан дипломата, моћи да падне у искушење и да угази у политику. Али Карцову се политика била огадила. ,,Qu’on me laisse tranquille, j’en ai assez“ — одговарао je он вазда, када су га позивали да буде активан. Он је волео Париз и пије желео 1 В. КарцовЂ, Семт> л'Ктђ на ближпемн востокћ стр, 56, 57, 58.