Дело

ИЗА КУЛИСА ДИПЛОМАЦИЈЕ 361 није пролазио дан, да на скромном свом положају Карцов није речју или делом коме користио. Пред ноћ око шест часова, када би свршио своје послове у консулату, Карцов би се ироходао по булеварима. На сваком кораку сретао је познанике. Свак је сматрао за дужност да га заустави и да се с њим упита или да му у проласку укаже своје поштовање. Карцов није ником остајао дужан и одазивао се љубазностима или веселом шалом. У том човеку је кључао живот и весеље. Ма где да се јави, он је са собом доносио атмосферу живе радости и доброте. Улази Карцов у ресторан пред њим се момак клања: „ЕхсеИепсе, mon Prince.“ — „Prince ne daignć", c величавим гестом и шаљивом интонацијом, одговара Карцов. Сви се околни зацењују од смеха. За мало, а гости у ресторану већ сви знају: ено тамо за оним столом руча или доручкује М. Kartzow, најпопуларнији руски консул. Налик на II. Горбунова, Карцов је владао даром да комично прича невероватне ствари и, уз то, да буде врло озбиљан. Дешавало се да саветник К. М. Наришкин дође к њему, врло снужден, са актом који му је тек дошао. Од једном, читајући, он опази: Карцов као да не слуша, на лицу му израз неисказане туге: „Андреја Николајевићу, шта вам је?“ пита запрепашћен Наришкин. „Не разумем, Кириле Михаиловићу: како се можете узнемиривати због тих ситница? Помислите само, ко ће питати после седам хиљада година о том акту“... „Ах: Андреја Николајевићу, ви с вашим вечитим шалама“, вели Наришкин, али, погледавши на сабеседника, не може да издржи, брига га оставља и он се и нехотице смеје. Без обзира па јаки организам, Карцов је постепено почео опадати. Болест његова—астма—слабила је са лечењем, али, како које године, напади кашља постојаху свејачи и ошгрији. Као пенсионар, Карцов се преселио у Онелију, на талијанској Ривијери. Место није било угодно. Велика је заблуде мислити да болесноме старцу треба само материјалан комфорт, медецинска помоћ и брижљива нега. Док је у човеку жива свест, он тражи оно на што је свикао, тражи своје пријатеље, и у мислима оживљује, борећи се с ослабелим памћењем, драге му упечатке који се гасе. Вила у Онелији, са чијих се прозора дивно видело море, по климату и живописном положају, без с^мње је задовољавала све иогодбе. Али је Карцов желео једнако да буде у Француској, у Монте Карлу, Ници и Кану, где гаје