Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА РОМАН МАТИЛДЕ GEPAO — НАСТАВАК Откако су једнога октобарског дана по подне, једног суморног и неутешног дана, заједно плакали, лијући очајничке сузе и не могући једно друго утешити, откако су се растали на вечно, сахранивши сан своје мртве љубави, више се нису видели. Прошло је четрнаест месеца од онога ужасног дана када су се, сломљена срца, одважно растали, мислећи да се неће видети никада више до старости, до смрти. И много што шта необично догодпло се за то време у њима и око њих; догађаји су се непрестано мењали и низали; њихова судбина изменила је свој ток, изменила је цео свој изглед. И наједанпут, изненада, једног децембарског вечера, у сјајној и раскошиој средини, између цвећа, жена, накита, музике, мириса, стоје једно према другом њих двоје што су се волели страсном љубављу, коју су заједно у гроб спустили, далеко једно од другог, растављени гомилом света; али оба погледа се жудно, силно привлаче, сливају и не могу се, како се чини, одвојити један од другога. Марија Гваско и Марија Фиоре гледају се дуго и дуго, и у њиховим очима видп се један једини леи, прост, снажан израз: чиста туг:, туга без страсти и жеља, туга без кајања, али и без наде, туга која не тражи помоћи а и не пружа је, туга којој нема равне и коју могу поднети само спажне душе: смерна, невина туга. Тако се гледају и тужни су, тужни.