Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА због ouora што је било и чега иема више, и што се неће вратити никада, никада, пошто не може ускрснути оно што је у души умрло; и они су тужни само због онога што је умрло у њима, у њиховој души. Поносно, смешећи се, пролази цар и бујица од света навире за поворком, редови од жена и девојака растурају се и елегантна гомила тиска се и тиска ка вратима, тамо доле, да бн нродрла до цара, да би окружила цара. Марка Фиоре и Марију Гваско раставио је сада тај свет, потиснуо њега на једну, њу на другу страну. Али они се не траже више, немају више шта да кажу једно другом својим речитим очима; рекли су једно другом све једним погледом, у једном дугом трепутку, и потпуно се разумели; исказали су једно другом само тугу, једино осећање у којем мора живети онај чије је срце на рубу гроба. Докле Бмилио Гваско намешта својој жени елегантни балски огртач од отворено плаве кадиве, постављен ермелином, осећа она како је нешто жеже по нагом јој плећу. То је била рука њеног мужа која ју је додиривала. Она се живо окреће. Никада га није видела тако бледа. Сами су у оружној дворници дома Неролина, где је гардероба; нико сем њих не одлази у том тренутку који је врхунац свечаности, јер цар баш у тај мах игра иочасни кадрил; алн он, Емилио, рекао јој је у дворницп, пришавши изненада к њој, одлучним гласом: — Хајдемо. Она је одмах послушала. Два послужитеља Неролина похитала су да јој помогну, али Емилио им је узео из руку елегантни и богати мантил своје жене и чипкани шал за косу. Како ју је опекла та мушка рука по белом, хладном и нагом плећу! На широким стеиеницама, које су застрте меканим отворено црвеним сагом, он је, једним немим покретом, понудио руку својој жени, и, као да се бојао да не падне, стегао је њену руку својом као менгелама. Не говоре ни речи, не гледају се. На последњем степену чекају, докле огромни вратар удара својом иалицом о илочник и виче, дозивајући кола: — Гваскова кућа! Погнувши мало лепу главу, увијену у чипканп рубац, улази Марија Гваско у купе, у који су упрегнута два белца; и за