Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 4бб — Xohy ли да чекам! — упита верна девојка преплашена погледа. — Не — рече Емилио са свога места оштрим гласом. — Није потребно — додаде мирно Марија. Собарица изпђе својим лаганим кораком. У својој белој балској хаљини, без икаква украса, Марија Гваско седе на своју chaise longue и спусти руку на наслон. Њен муж стоји према Њ0Ј У друштвеном оделу, с цветом у рупици од капута, личећи у лицу на мртваца, само да му још у очима не букти некакав кобни пламен: — Марија — поче он — јеси ли ти одлучила да ме наведеш на злочин ? Опа је видела још пре пола часа, да је некакав бес, неко лудило обузело душу и чула њенога мужа, али је мислила и надала се да ће мирноћом и хладноћом моћи савладати то лудило. — Не разумем те, Емилио. Хоћеш ли да ми објасниш шта хоћеш? — упита она јасним гласом. — Не лажи! — викну он. — Не лажи, као и увек! Ти врло добро знаш шта ја мислим; ти си разумела. Ти се правиш, претвараш, лажеш, ето то је! PI ја ћу убити некога, да бих тебе задовољио. — Емилио, Емилио — промрмља она благим гласом, ти ме вређаш, а ја не смем да ти одговарам на те увреде, јер видим да си веома узбуђен. Умири се, молим те. Потруди се да угушиш свој гнев, да савладаш себе. Разведри се. Одговори јој језовит смех. — Ирестани једном, Марија, — викну јој он још узбуђеније — с тим одвратним мелемом твоје болећивости! Та твоја болећивост доводи ме до лудила! Идп ти с тим у неку болницу! Ја сам здрав, разумеш ли ме? И убићу некога, убићу га! Она омахну главом. С осмејком, који јој је лебдео на уснама, ншчезе и онај благи израз на лицу. Иостала је замишљена и снуждена. Он устаде и стаде ходати по соби, као луд, говорећи сам себи: — Не, не сме се допустити једној неваљалици... да, неваљалици, жени која нема части ни срца, да учини несрећним и смешпим... једног честитог човека... не сме јој се то допуститп... — Ти то говориш о мени, је ли? — упита она, скочн на-