Дело

456 Л К Л О јвданпут. пакосно стаде иреда њ и тако га нагна да застане у свом махпнтом ходању по собн. Да, говорим о тебп, мрљо мога живота, necpeho мога жпвота! — впкну јој Вмилио у лнце. Oua се мало шћућурн када чу те нове грдње; али ирикупи сву своју спагу. да не бп одговорила, да не би против тога устала, да бп савладала цео свој nouoc н пустила да говорн само њена доброта и нежност. — Емилно, Емилио, тп бунцаш — рече му веома тужним гласом. Он се опет грохотом насмеја, закпкота. Ах, ја сам луд, је ли? Луд сам? А ти, Марија, шта си ти? Ти, која си пре пет година изгубила памет због оне лутке, због оног звекана, због оне иокварене и кукавичке душе, оног Марка Фпоре? 0 дакако, зови ме лудаком, ти, ти, која већ пет година немаш пп образа ни стида! Ти си нредмет подсмевања и презрења целог Рима због тога твог љубавног беса, а УсУђУЈеш се, усуђујеш се мени рећи да бунцам? — Ох Емилио, Емилио! — промуца бна сва дршћућп. — Одричеш ли? Одричеш ли, можда? — грмну он бесно. Она погледа свога мужа. Због велике опасности, у којој је лебдела, само је мало побледела, а усне су јој се осушиле. Ћутала је. — Ниси ли га волела? — грмео је он, пошто јој је при* шао, ухватио је за обе руке и стао их стезати као менгелама. Она затвори очи, као да је угледала смрт. За тим их отвори, погледа Емилија у лице и одговори искрено: — Јесам. — Видиш ли ? Видиш ли? И зар ниси побегла из куће њега ради, с њим? Трудила се да ишчупа своје руке из Емилијевих, које су их кршиле, али он није пуштао своју жртву. Она имаде одважности да и опет искрено одговори разјареном човеку: — Јесам. — Видпш! Видиш! Видиш! Зар га ниси обожавала три године дана? Она угризе усне, да би савладала бол својих мучених руку, не јаукну и одговори још једном: — Јесам. — И волиш га још, волиш га непрестано, волећеш га не-