Дело

IIOCJIE ОНРОШТАЈА 457 престано! — викну он, и у његовом гневу се сада онажао најдубљи душевни бол. Потом јој пусти руке. Она уморна клону, али одговорн јасним и одлучним гласом: — Не волим га. — Лажеш, Лажеш! Ви се још непрестано волите! — Да смо се још волели, не бисмо се растављали — одговори она не оклевајући. - Када си се вратила у ову кућу, да ми се ругаш, да исмејаваш свога несрећног мужа, јеси ли волела Марка Фиоре и је ли Марко Фиоре волео тебе? — Никада не бих крочила у ову кућу, чујеш ме, Емилио, да сам још волела Марка — одговори она поносно и хладно. — Нека је, ироклето оно вече! Некаје проклет онај час када си се вратила! — узвикну човек, луд од љубоморе и гнева. — Ти си ме звао да се вратим — изговори она поносно и хладно. — Иначе не би дошла? Не би дошла, је ли, жено без душе, без срца? — Не бих дошла никада — одговори она не тренувши. — Ти си чудовиште од поноса и бездушности! — викну он, али у његовом гласу бол је надмашао гнев. — Ја сам свој понос обуздала према теби, Емилио, то не заборавн — додаде она. — Када ? Како ? Зар ти да се понизиш ? Ти ? — Када сам прнмила опроштај, који си ми ти понудио. Могла сам га одбити. Али угушила сам свој понос; спустила сам се, готово пала ничице преда те; и ти си ми опростио, не заборави, то не заборави. — Нека су нроклете оне речи! Нека су проклете моје усне; које су их изговориле! И нехотично пружи Марија руку, као да хоће да задржи свога мужа, да се не сурва у понор. — Зар ти ниси био искрен у оном тренутку? — упита га она потмулим гласом. — Био сам искрен — проговори он јецајући. — Да ли ти је долазио с дна срца тај опроштај? — С дна срца, с наЈдубљег дна мога срца. — Па зашто онда проклињеш онај минут, оне речи, оно осећање?