Дело

458 Д В Л 0 Зато iiiTo ти још непрестапо волшн Марка Фиоре! — Не — рече она. — Ти чуваш његова пнсма! Истннаје; али га пе волпм. Његова писма су ми света, као писма покојника који ми беше мио. — Ти га волиш, тн га волиш. Kyha у улици Торино је остала као што је била; oua је твоја, oua је ваша! — Али ја нисам више у њу крочила — узвикну она из* нова обузета гневом. Знам, знам! Знам ја куда тн идеш! Али отићи heui, може бнти, сутра, п он he доћп, сутра, да, сутра, зацело. Ох, вечерас вечерас шта сам видео вечерас... И кршио је руке, као да су га обузели болови које не може издржати. — Ја сам видео твоје очи, Марија, видео сам његове очн, када сте се срели код Нероле: све сам видео. И Виторија Фиоре, та јадница, видела вас је: била је бледа као криа. Ах, овај пут, чујеш ли, овај пут нећу отриети срамоту; ја ћу убити тебе, Марија, убићу њега, али т.у норугу'нећу отрнети! Она напреже сву снагу, да савлада своје негодовање, да га потисне у дубину своЈе свирепо рањене душе. Помислилаје да се вратила, да буде добра, да буде блага, да у кућу унесе мир и ведрину, да свом мужу врати срећу, на коју је он имао и има право, — Емилио, Емилио — рече она уморним гласом — кажи ми шта да чиним, да би се твоја душа умприла и твоје срце ублажило. Ти ми данас не верујеш, сутра ћеш ми морати да верујеш. Реци ми све. Хоћеш ли да одемо из Рима на вечно? — Нећу — рече он љутито. — Мислио бих да си ти хтела побећи од Марка Фиоре. — Хоћеш ли да одемо на далек пут? — Нећу. У све земље си путовала с њим. Знам их, познајем их! — Хоћеш ли да се затворим у кућу, да никога више не впдим, као да сам умрла? — Нећу. Мислио бих да живиш од успомена па Марка Фиоре. — Хоћеш ли, онда, да живимо хучним, бурним друштвеним животом, да се предамо уживањима? — Нећу, нећу. Сретаћемо га сваки дан, свако вече, те бих ја извршио злочин, Марија, злочин.