Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 459 Неколико тренутака била је она као смушена. — Па онда шта да радим? — Има једно једино средство — одговори он и приђе сасвим к њој, тако да ју је његов врели дах додиривао у лице. — Какво? Какво? — Да ме волиш, као што си волела њега — изусти он дахом, који ју је жегао но лицу. Двапут или трипут трену жена не одговорившп. — Хоћу да ме волиш, јеси ли разумела? — говорио јој је гласом, у којем се узалудно трудио да угуши жар страсти, јер је она избијала силно. — Требало би да ме волиш, као што си волела Марка, као што ја волим тебе. Јеси лн разумела? Нећу више те бледе и слабе наклоности, тога добродушног пријатељства, које ја ирезирем, које ме дражи и доводи до лудила. То мора бити љубав. Јеси ли ме потпуно разумела? Хладна као студена стена, раширених очију, седела је жена не одговарајући ни речи. Он је узе у загрљај, стеже је на груди и рече јој: — Ти ћеш ме волети, је ли, ти ћеш ме волети? Ја сам твој муж, ја сам био твој вереник, који ти је рекао прву реч о љубави, који те је први пољубио; сети се тога, па ћеш ме волети, иа ћеш ме морати волети, као што сам ја тебе непрестано волео! Реци ми нешто, одговори, одговори... Она отвори очи и одговори загушеним, очајничким гласом: — Покушаћу... покушаћу... — Када, када? — и то загушено иитање звучало је као нека потмула рика. — Доцније... доцније... — рече она, осећајући да је пропала, али не могући лагати. — Не, не — рикну он — не, још вечерас, баш вечерас... када си га видела... када сте се гледали... и разумели се... И он је притисву на груди и не пушташе је. Дубока је ноћ. Разбарушене косе, која јој је пала нреко лица, лежи жена на свом chaise longue-y, опуштених руку и раширених прстију; очи су јој раширене, као да готово не гледају. Напрегнувши сву снагу свога уморног тела и своје очајничке душе, диже она једну руку и лако додирну звонце. Изнурена рука клону. Унаоколо је владала дубока тишина. Не уђе нико. Жена