Дело

460 Д Е Л О ннје имала снаге да нзнова днгне руку. У тај мах прнближаваше јој се лак корак. Над њу се нагну једно мнло п верно лице. — Умпрем — рече жена верној служавци. Кјара, којој је љубав према госиодарици дала снаге, диже је н ноче јој раскопчавати балску хаљину, докле је Марија, како се чнппло, хтела да надне час на десну час ua леву -страну. — Умирем — изнова пзусти Марпја. У трену ока бнла јој је свучена сјајна одећа. Верна служавка јој је обукла пространу домаћу хаљину, затнм јој трпељиво помагала да устане. Марпја је сада стојала у сумраку, блет.а као авет. — Умнрем — оте јој се још једном из груди. И стала је рукама по ваздуху тражиги ослонца. Потом је, посрћући, онесвешћена пала у оној тишннн и тами па под, као да умире. У пространом предсобљу Фиореовог дома, предсобљу од мрког изрезаног дрвета, чији је један зид покривен великим угасито-црвеним сагом с Фиореовим грбом на средини, застала је дона Ардуина Фиоре са својим сином. Њено удовичко одељење је с десна, иза оног црвеног завеса; одељење њене деце, Марка и Виторије, налази се лево иза онога другог тешког и раскошног завеса од црвене кадиве проткане златом. И покра.ј својих година и разних незгода у животу, Ардуина Фиоре је очувала своју племениту лепоту. Њен спн Марко поклони јој се учтиво и мило, пољуби је у руку, а она њега матерински у чело: — Лаку ноћ, Марко. — Лаку ноћ, мама. Виторија Фиоре је стојала на два или три корака иза њих. у свом златом извезеном мантилу од беле тканине, чија су пространа зарукавља од чинчиле и јака од истога нежног и драгоценог крзна били у складу с њеним нежним лицем и њеним љупким стасом. Она није метнула вео на своју плаву косу, чији пенушави ореол притискиваше бриљантска дијадема, која се блистала и преливала у оној полутами у предсобљу. Њено бело и мирно лице не изражава ништа, баш ништа; њене очи