Дело

Д Е .'I О — Хтела сам нешто да те молим, Марко. — Шта? — Потребно ми је десет дана слободе. — Тебн, теби зар, Виторија? — Менп, да. — Зашто? — Била бих рада да у тишинн издржим деветпицу, да се девет дана молим Исусу Хрнсту, пошто је Божић на нрагу одговорп опа тихпм гласом. — Деветнпцу? — узвикну он чпсто радосно. — А ко тн смета да је издржиш овде? — Ннје могућно, Марко. Нпје овде реч само о молитви. Потребно је за пуних девет дана повући се у неки манастир. — У манастир? Хоћеш да се иокалуђерпш, као оно Офелија? — Зашто Офелнја? Шта говориш тн? — Нншта, ништа. Дакле, ти идеш у манастир? А у који? — У манастпр белпх сестара Христовнх, у улицу Мерулана. — А ко ти је улио у главу такву луду мисао, Виторија? Зар тп се не чнни да је она помало и смешна? — Није ни смешна ни чудна — одговори она машући главом; — и друге жене иду тамо, да се ириберу и помоле Богу. — Старе, може бити! Па може бити и уседелице ! — Не — рече она хладно — Иду и младе и лепе жене, а нарочито младе. — Може бити оне које имају какав смртни грех на души. Пмаш ли ти какав смрт^и грех, Виторија? — упита он подругљиво је гледајући. — Мпслим да немам — одговори она, оборивши очи, да би прикрила њихово севање. — Али има много света, који би могао учиннти какав смртни грех нас ради, те је потребно да се за такве душе помолимо Богу. — Дакле за мене, драга моја мала калуђерице! — узвикну -он с усиљеним осмејком — И за тебе — промрмља она, али не наглашујући те речи. — А када би била рада да уђеш? — Сутра увече у осам. Сутра је петнаести децембра. — А изишла би? — Двадесет четвртога увече. — Јеси ли то казала мами? , — Нпсам. Молим те да јој кажеш ти сутра