Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 467 „Ја нисам одмах све иојмила, јер сам била иснуњена махнитом надом, махнитом жељом, да све испадне добро, али сада знам све, све, знам да се ствар пе може поправити! Знаш ли ти колико је трајао опроштај мога мужа? Неколико тренутака једног априлског вечера, када је изустио оне лепе, оне свете речи, које су требале да ме ослободе, спасу, иредаду све забораву. Одмах затим презирао је себе и мене; одмах затим учинио му се тај онроштај као иеко претворство и лажно понижавање. Када сам га доцније, приликом једне наше најетраховитије кризе, подсетпла, да се хришћански опроштај састоји и из обновљеног поштовања, да хришћански спроштај мора уништити кривицу и за увек очистити кривца, и да њега треба волети као нову и невину душу, он ми је сурово одговорио: Да, али И с у с X р и с т о с, којије пронашао т а ј опроштај, ни.је био муж бракол омнице. Шта да му рекнем, Марко? Тај ме човек воли, жуди за мном, хоће ме, и у исти мах мрзи ме, нрезире ме и вређа, и пи за часак, разумеш ли, ни за часак, не може заборавити да сам га пренебрегла, да сам га оставила и три године била т в о ј а. И он ме уходи сам, уходи ме нреко других, испитује сваки мој поглед, мотри на сваки мој корак. Ако рарговарам с њим, пе верује ми, ако сам љубазна према њему, одбија ту моју љубазност, а ако избије моја болећивост, он од.мах осети, као и сва многа осетљива срца, као и сви они чија су осећања болесна, да је то болећивост, те је одбацује, те ме грди и ружи и захтева од мене да га волим љубављу, да га волим страшћу, као што сам волела тебе, Марко! А ја не могу лагати, не могу на не могу, нисам се вратила у Емилијев дом да то чиним, не могу лагати, никада нисам лагала, а и када би ми ношло за руком да лажем један час, један минут, да бих спасла њега, да бих спасла себе, он ми не би веровао. Шта да рекнем, шта да чиним, Марко? Све сам рекла, све сам издржала, и ништа више нећу, ништа више не могу додати, пријатељу; не могу нанисати све, моја се душа буни, ја не могу да дигнем нонеки срамни вео; оставимо га, оставимо га, мој ми је крст толико отежао, да ме је оборио на земљу ија издишем. Шта да кажем? Шта да радим? Зар није било узалудно цело моје кајање? Зар није била узалудна сва моја покорност, све моје пожртвовање? Шта ћу чинити вечерас? Шта ћу чинити сутра? Тај човек, којега сам ја дошла да утешим, постао је због мене безграничио тужан и узрујан; тај човек о којем сам детињасто сневала, да hy га још 30*