Дело

Д К Л 0 468 једном Mohn учинити срећним, ма ме то стало п патње, н опет због мене несреНан. II после једне страховите године, Марко, после године дана, пуне свакојаких експеримената, свакојаких огледа, у којима сам истрошила сву своју вољу, после године дана, у којој сам морала гледати, како се жалосно губи све оно добро које се беше прикунпло у моме племеннтом, да, илеменптом срцу, после године дана, у којој сам морала гледати како из дана у дан ишчезава свето поуздање, да hy моћи чинити добро, ја се, заморена, малаксала, јадикујуhn обраћам тебн и питам себе, питам тебе, Марко, шта да чиним са собом, шта да чпним са својим животом, када је он још само кадар да несрећу наноси ? Шта да чиним са собом ја, ко.ја нисам способна да чиним добро, да друге усрећим, него и нехотично имам тај кобни дар да стварам зло? „II тако сам сама, тако сама, Марко! Он, када је уза ме, гледа ме са жудњом или с гневом, и оба та осећања ме драже и кпње, и ја се не усуђујем нн да их одбпјам ни да се против њих борпм. II тако постајем оно што нисам никада била, клонуло створење, ја, ја, Марија, које се ти cehani, клопуло створење! Чешће ме се клони но неколико дана и ја не знам шта да чиним са својим пустпм и неплодним животом, и не чиним ништа, не чиним баш ништа, јер се бојим да би могло бити још горе, не чиним ништа чак и када ме се клони и презире ме. Презпре ме? Дакако. Више нута оде он из Рима. отпутује на два три дана, на недељу дана. Не знам куда иде, не каже мп, из неповерења, не знам када се враћа; не воли да ја то знам, враћа се изненада, тражи ме, тражи ме, као да ће ме увек ухватити у греху. И ја сам непрестано укочена, као да су ми пресечени сви живци, као да сваки мој покрет може за њега бити увреда или сенка увреде. Тако сам сама, тако сама! У овом Гвасковом дому, у овом Риму, на овом свету, Марко, тако сама, како никада није била ниједна жена, и ја хоћу да ти се изјадам не као драгану, не као заљубљеном човеку, не ни као пријатељу, него као души која је некада била моја, докле је моја душа била његова, хоћу да ти изјадам своју немоћ, своје душевне муке, своје болове, које ми задаје ова моја смртна самоћа. „Марко, ја се бојим. Познајем себе. Када ми чак и непријатељ изненада пријатељски пружи руку, моја душа одмах за~