Дело

4 Д Е Л 0 дно сам мпого па једпом умном нослу, за који нпсам нмао ни смнсла ни воље, али којп сам морао радитн. Цпгару писам пспуштао нз зуба п дима је било толико, да је у соби пзгледалокао да је пала нека плава магла. Кад ми је почело да зуји у ушнма, а у глави да се не отискује ниједна мисао, оставио сам рад н бацио се, тако раскомоћен, на ностељу. Пријатна хладноћа и мекота чистих навлака, јастука и душека разблажавале су грозпнчаву ватру умора у жилама на мојој руци и челу, и чиннле да ми се свест понајлак враћа. Споља је продпрала хука буре. То се у средини марта водила бнтка између два годишња доба. Ветрови су урлали преко кровова. Дрвеће јаукало улицом. Прозори се тресли. У кући, напротив, био је мир: било је доцкан, а моји су иначе бнли раније легли, да ме не узнемиравају у раду. Само је кроз тишину заспалог дома избијао своје секунде, увек будан, собни часовник. Било ми је и добро и рђаво: добро, што сам се осећао удобноу постељи, а рђаво, што ме је бунило злокобно куцање часовника и јаук дрвећа под дивљом шибом ветра. Ипак сам продужио лежати и не мислити ништа. Не знам колико сам лежао, док поново пе почех мислити. Прво, што сам тада приметио, било ]е: да су се једноставна, бело-обојена врата моје собе отворила и да је на њима стојаоједан човек. Био је хладан и замишљен. Гледао је тупо. Ипак се могло приметити да се само прави хладан, јер му је једна усна дрхтала и на очи му избијала дубока потресеност. Чинило ми се да га познајем и да ми је врло близак. Личио је на моју браћу и мене. Знам добро да је косу чешљао као ја, управо да је није чешљао, већ пуштао да му пада преко чела и очију. Али га нисам познао. — Дошао сам да ти кажем збогом — рекао ми је он, пошто ме је неко време посматрао. — Ти идеш... одлазиш тамо где неће за тобом ни твој отац, ни мајка, ни браћа ти, ни сестра, тамо где нема душа и где неће ни она која ти се клела да те воли више него себе. Тамо нећу ни ја, и ако те више волим него ико који зна за тебе. Глас му је био благ, уморан и дрхтао је на сваком слогу. — И сад, дошао сам да се опростимо, нас двојица, који смо досад били увек заједно ...да се опростимо за сва времена.