Дело

102 Д Е Л 0 могла би се већ измислити машина, које би у својим ефектпма то исто извела, — што и биолошки еквипотенцијалан спстем. Даља критика Дришевих назора u доказа креће се у измпшљавању таквих машина, које би могле то исто извршити што и еквипотенцијални системи. Таке машине налази Волф у косој равнини, клину, завртњу, некој нарочитој кутији, конструкцпји неке фабрике. А Бехер ноказује могућност, да така машпна, као што предстоји у радњама организама, могуће би било измислпти и да нсте ефекте врши као и ентелехија те да делује по нрпнцнпу инднвидуалности сређивања. Још ова својства ентелехије треба подврћи критичној анализи: „непросторност* „деловање у простору“, „иримарно знање и воља“, суспензија анорганских или органских процеса и noвећавање различности поделе и на крају нарочпто однос ентелехије према стварању целине. Видели смо већ раније, да је ентелехија интензивна мнострукост и да јој елементи нису ни у простору једно до другог, ни у времену једно за другпм и посумњали смо у емпирпјску могућност таких особина као и у могућност доказа у опште. Те особине не само да не садржавају у себи ничег позитивпог, него не задовољавају ни логичну потребу за евиденцијом, јер су појмови такви, да се не могу уопште јасно иреставити. Ентелехија, поред тих немогућих особина, имададелујеу простор а не у простору. Она није у простору него има у простору само своје манифестације; сад настаје питање: каква разлнка иостоји између деловања у простор и деловања у нростору и да ли може нешто, што није у простору, деловати у њему или простије речено, да ли може непросторно деловати на нешто просторно. Одговор на нрво питање мора битп негативан, јер и „деловање у простор“ мора/te у последњем момепту свога дејствовања догодити у простору а тада престаје бпти деловање у иростор и постаје деловањем у простору. Одговор на други део пспада, према становишту које се заузима, према односу психпчнпх н физичних нојава. Присташе нсихофнзичног паралелизма одговорпће поричући а нристалице нспхофизичне каузалностп одобравајући. Ставимо се, тренутно, на становиште непристрасног носматрања и опазићемо, да кад ја хоћу да дигнем своју руку, ја то могу и да учипим, претпостављајућп, да су ми руке, односно первни систем, здраве и нормалпе. Дакле психнчна појава, вољнп акт, може имати за последицу фнзични