Дело

124 Д Е Л 0 речи с госпођама патронесама. Увек хладан, увек уздржљнв, с моноклом у очној дупљи и подругљпвим есмејком на уснама. Он нема руже у рупици од капута, а његови погледи сваки час падају на руже што пх дуго н ћутећп мнрише дона Марпја Гваско. — Па, Прована, — рече дова Фламиппја Колопа — зар нпсте окуснли јагода? — Ни Једну једину, верујте ми. Нећу да упропашћујем... здравље... — Ох, како сте ви грозан човек! Зар не волите јагоде? — Од њих ме боли трбух, дона Фламинија. Ја старим, желудац ми слабије вари. — Нисте расположени, Прована? — упита га хладно дона Марпја Гваско. — Веома сам нерасположен, дона Марија. А и ви сте, чини ми се? — Ах, ја! — рече она немарно, одмахнувшп руком. — Тако ви, човече без срца, — рече дона Фламинија, која као да је хтела разговору дати други нравац, — нисте дали нп једне паре за напуштену децу? — Ни наре. Ја не волим децу. — Ужасно! Бог ће вас казнити. Умрећете, кињени својом служавком. — Свакако, дона Фламинија. Али пре но што умрем могу да учинпм нешто друго — додаде он загонетно, гледајући у дона Марију. — Шта? — уиита Фламинија. — Нећу да купујем те ваше јагоде које, уосталом, пзазнвају разне кожне болести; али hy, да бих вам учинио по вољи, платити једпу котарицу. И нзвадн из повчаника сготину лира и даде их лепој благајници, дона Маргарити Савелн, која радосно ускликну: — Ох, Фламинија, како је племенпт овај нретворни зликовац Прована. Други свет стаде се тпскати око стола. Прована је тихо разговарао с дона Маријом Гваско. Она му је одговарала не гледајући га, као да је била сва нредага оној својој интимној, моћпој, једнној мисли, која јој је лебдела између обрва. — П вн се интересујете за нануштену децу, дона Марија? — упнта је он.