Дело

Д Е Л 0 126 било неког нотмулог узбуђења, које не може савладати ни најјачи човек. — Нећу — одби га она сухопарно. — А зашто? Нар вам нпје досадно ту за столом? Зар не видите да сви шетају? — Да; драгане са својим драганама; девојчице са својим обожаваоцима; кокете са својим удварачима. Ми нисмо ни у једној од тих врста. — Helas — узвикну он француски, свакако да би прикрио свој јед. И уобичајеним покретом руке скиде монокл из очне дупље и посматраше га. — Нећете дакле да пођете? Стазе су тако лепе, дона Марија! А дан се тако дивно клони крају! Она се смејала, смејала се иодругљивим, злобним смехом. Он је погледа: — Вратићу се касније — рече пригушеним гласом и отиде. Када је он отпшао, наслони она главу на наслон пољске столице и затвори очи као да је мртва уморна; лице јој беше пребледело иснод широког обода белог шешира, испод густе угасите косе. — Шта ти је? — упита је, као и увек, Флампнија Колона. Она јој не одговори. — Јеси ли болесна, Марија? — Нисам, тужна сам и досадно ми је. — Је лн ти много досадно? — Премного. Досадно ми је и тужно, као што никад ником није било досадно п као што никад нико није био тужан. — А шта би човек могао учинити, да те разоноди, да те развесели? — рече искрено забрипута нријатељнца. — Ништа, драга моја, иипшц— одговори Марија слабим и монотоним гласом. Воли ме иомало, ништа више. То ће ме утешнти. — То те не може разонодити — рече срдачно Фламиннја. — Али помоћи ће ми да живим — одговори Марија снуждено. — Зар ти је толико потребна иомоћ, мила моја? — Веома, веома ми је потребна, да бих могла живети! узвикну јадница очајнички. Али тај неутешни разговор прекиде свет који је долазио н одлазио. Светлост већ ночиње добијати боју сутона, те се