Дело

128 Д Е Л 0 — Некада... једнога дана рекли сте ми како нмате у себи снаге да живите, у себи самој. То су, чини ми се, биле ваше речи. Нисам их добро разумео, али их се сећам. — Да, рекла сам то једнога дана — промрмља она замишљено. — II онда је било тако. Данас... није више тако. — А зашто? — Немам више у себи ништа — одговори она очајнпчки. Али чинило се да је то више говорила себи него њему. — Потрудите се да зе занимате нечим изван себе — рече јој он удварачким, али мирним тоном. — Трудпла сам се свакојако. Али ми није пошло за руком ни на чем да се задржим. — Па онда? — Не могу ништа да учиним са својим животом, ето то је! — заврши она хладно и суморно, гледајући у једно чвор новато и храпаво старо стабло. Он је збуњено ћутао. — Али ипак, пре две године, када сте се вратили својој кући... — иоче он. — Свршила се, драгп Прована, сасвпм се свршнла она трагична и груба лакрдија у којој је мој муж био јунак, а ја иокајница! — узвикну она заједљиво и подругљиво. — Ох, дона Марија! — изусти он ужаснуто. — Ви већ знате да ме Емилио мрзи и нрезире — настави она опет заједљнво. Он вам је то већ морао рећи. Ви људн причате један другом такве ствари. Прованаје ћутао; али је изгледао тако, као да то прпзнаје. — А све то стога што је прнстао да мп опрости, драги Прована, Опроштај није био пишта ни за мене ни за њега. — А зашто? — Зато што је опроштај нешто велико, када је велика и када остане велика душа, која га даје. Алн... у другом случају, како је бедна ствар тај опроштај, што човека понпжава и вређа! — ... у другом случају? — Ох, Емилио је бедник! — рече она с нагласком најдубљег презрења, слегнувши раменима и не рекавши ништа више, као да је казала своју последњу реч о њему. — А ви, а ви, дона Марија? — Ја? Ја имам да захвалим једном од својпх уобичајених