Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 129 одушерљења, што сам себе две године дана подвргавала јеДН05Г 0Д најнесноснијих понижења што их женскн понос може И застала је, узрујана, бледа као крпа, сузних очију од гнева. — Његов опроштај сам пзмолила, разумете ли, понизно, да, понизно сам га молила, да ми опрости искрено и потпуно; ја, Марија Гваско, да, ја, плакала сам пред њим, и поднела сам његов опроштај, који је, место да буде опроштај, био оптужба и који је сваки дан био право саслушање и права оптужба! Срећом њих двоје су се одмакли од других; а љубичасте боје сунца на заходу постају угаситије под дрвећем. Жена наједанпут застаде, напреже сву снагу да угуши јецање, да прогута сузе и доведе у ред своје лице. — Молим вас да заборавите ово што сам вам сада рекла — додаде она заповеднички Провани, спустивши руку на његово раме. — А зашто то, зашто? — узвикну он, наједаред планувши. — Зашто се непрестано према мени понашате као према човеку без срца и душе? Ко вам даје право, да тако са мном поступате? Зашто ме увек морате сматрати као непријатеља? Зар не верујете да ја имам срца и душе као и други људи? Јесам ли ја неко чудовиште? Зашто не верујете, да вас ја могу разумети, осећати нешто према вама, рећи вам коју утешну реч? Зар сам ја недостојан да с вама заједно плачем? Зар сам недостојан, да будем ваш пријатељ? Она је била дирнутатим новим, неочекиваним, болним јауком. — Ох, допустите ми, Марија, допустите ми да будем ваш пријатељ! Пристаните да наше душе заједнички оздраве, моја од циничке сухопарности, ваша од неутешног очајања. Тражим од вас само да будем ваш пријатељ, ништа више. Толико година болујем од разних моралпих болести, и жедан сам добра; аи ви сте веома, веома болесни, Марија; настанимо, настанимо да заједнички нађемо радости! Она осети да је он у том тренутку искрен, као што никада није био и као што неће никада бити искрен. Али она сада зна, да у животу нема радости, у којима не би било смртних отрова; она зна да између мужа и жене нема помоћи ни утехе без смртне опасности и без кобне и смртоносне погрешке. Та с.урова и неоспорна истина избила је из жениних речи: Дело, књ. 61. 9