Дело

130 Д Е Л О — Вн би били ради, да ја будем ваша драгана, је лп? Он јој, расхладивши се, одмах одговори: — Да. — То нећу — рече она, окрену му леђа, диже свој мантил и крену се да се врати. Ђани Прована не трену и лице му остаде мирно. И докле је она корачала, у својој белој свиленој хаљини, која шушти по иеску на стази, докле је она корачала у свом великом, белом и лаком мантилу, рече јој он мирна лица: — Па ипак ће бпти тако. — Зашто? — узвикну Марија презриво. — Зато што вам не остаје ништа друго — додао је он, још једнако миран. — Ах! — изусти она. И хтела је још нешто рећи, али је ћутала, удубљена у мисли. — Ви знате да ваш муж неће, нажалост, никада изменити своје држање према вама. Ваш раздор се може још појачати, само бити већи. Она је, снуждено, одобравала махањем главе. — Ви ваљда знате, причалн су вам можда, да се Марко Фиоре махнито заљубио у једну глумицу, глумицу црвене косе, Ђему Домбровску, и да ће, можда, отићи на пут с њом... као оно с вама... као и с вама... Заједљпвост, пакост, гнев лебде у свакој речи Ђана Проване, који жену прати у стопу и кињи је. Она је ишла оборене главе, ћутећи, јер је све то знала. — Видпте, дакле — заврши он пискавим гласом, да вам остаје још једино да будете моја драгана. Чинило се да је неко тешко бреме судбине притисло ту жену, те је угњетава, смождава. Вече се спустило: по стазама у парку већ је готово ноћ. Све даме, које су још заостале по шумарцима, по стазама, увијају се у своје мантиле, ускоравају кораке, у пратњи својих каваљера; чују се поздрави, весео смех п крици, докле келнерн распремају иоследње столове и дуги сто који је обасут згњеченим јагодама и увелим листићима ружиним. Цео свет хита ка излазу, чисто бежећи, остављајући мрачну шуму, која се у ноћи чини да је пуна непознатнх духова. И код главних врата сретоше се Фламинија Колона, Ма-