Дело

132 Д Е Л О Нежна мати уздахну и благослови, у свом срцу, мплога сина, као што је чинила увек, иа ма не био крај ње, памајој га преотимале друге особе. У својој право] материнској себичности она је задовољна што нико нема те моћи да утиче на њеног сина, да сасвим заборави своју мајку... докле... али она уздахну и рече гласно слузи: — Јавите дона Виторији, да је постављено, и да је чекам у трпезарији. Од неког времена дона Ардуина Фиоре руча и вечера заједно са својом децом Марком и Виторијом. Првпх дана ио венчању изјавила је она, да неће мењати своје навике у иогледу часова за оброке, јер се то можда не би слагало с навикама младенаца. У истини пак то је био подесап изговор, да би младенцима дала што већу слободу. Али, мало по мало, она је видела, да младенци — тако су их још звали, јер нису имали деце — не само што су желели њено присуство, него да им је она била насушна потреба, да би отклонилн досадну самоћу, јер је између Марка и Виторије бпла настунила толика хладноћа и ћутање. Једном ириликом, када је детињском нежношћу очарао своју мајку, као и некада док је био мали, рекао јој је Марко: — Драга мама .. .немој нас остављати о ручку, као год што нас не би оставила ни на самртном часу... — А зашто? Вашто? — Ти знаш да се Виторија већином у то доба труди да реши неки философски проблем, који је мучио главе многих философа. Према томе ја се не усуђујем да је узнемиравам. Али ти бар, лепа моја мама, имаш обичај да отвориш уста и да прозбориш коју реч... Тако је тај нови обичај уведен, а Виторија није ни пптала зашто. Да би се решило питање о местима за трпезом, домаћице су селе једна према другој на прва места, која су била удаљена једно од другог; десно од своје мајке, али близу ње, дакле далеко од своје жене, седео је Марко Фиоре. Тако је дона Виторија Фиоре изгледала усамљена на свом почасном месту, па својој столици високог наслона с изрезаном круном, која се на њему уздизала изнад њене главе окружене ореолом плаве јој косе; али она је ту изгледала сасвим мирна, сасвим весела. Тако су је мајка и еип чешће заборављали, премда је она била ту; и